БАШТА легендарног "Шуматовца" тог 15. августа 1978.године била је препуна. Музичари и новинари Радио Београда и "Политике" склонили су се од уобичајене летње београдске припеке у дубок хлад овог ресторана. За једним столом уз пиво, обавезно из зелене флаше, седе Бора Ђорђевић, Миша Алексић и покојни Рајко Којић. Ником од тог повеликог скупа вероватно није пало на памет да ће тај дан и ћаскање тројице младића ући у рок историју. Да ће тог дана настати група која ће у наредне четири деценије обележити музичку сцену Југославије и Србије.

Много година касније Миша Алексић, бас гитариста "Рибље чорбе", написаће:

- Вицко није присуствовао том разговору, јер је био на војној вежби у касарни "4. јул" на Вождовцу. Пошто смо се претходно све брзо и у ходу спонтано договорили, Бора је, испијајући још једно пиво из зелене боце, дао више предлога за назив нашег новог бенда. Први је био "Бора и ратници", затим "Попокатепетл" и најзад "Рибља чорба". Онај под редним бројем један Бора је одмах сам одбацио, јер није желео да му име буде експонирано у имену састава. Остало је да о свему још мало размислимо, па да се за два-три дана опет нађемо на истом месту и тада заједнички одлучимо.

МЕЂУТИМ, уместо нас, групи је без икакве зле намере кумовао уредник "Радио-ТВ ревије" Зоран Предић. Он је непуних петнаест дана после тог нашег састанка у "Шуматовцу" објавио у поменутом недељнику постер (!) на коме смо били Бора, Рајко, Вицко и ја. На црној масној подлози упадљиво жутим словима писало је - РИБЉА ЧОРБА! До тог тренутка нисмо имали ниједан интервју, ниједну прес-конференцију, ниједно појављивање у медијима... О концертима и плочама да не говоримо. Имали смо, значи, само постер у веома тиражној "Радио-ТВ ревији", где је писало да се зовемо - "Рибља чорба". Тако и на тај начин је рођена - "Рибља чорба". Кратку сторију о наставку нашег бенда испричао је Бора пријатељу и новинару "Рок експреса" Бранку Рогошићу:

"У то време је Миша имао СОС, у коме су били Рајко и Вицко. Мени се одувек свиђало како они звуче. Волео сам тај њихов чврсти звук. Чак сам једном певао на несуђеном и необјављеном деби-албуму групе СОС. Одавно је постојала жеља да сарађујемо. Видели смо се уочи лета и тада је пао договор да се нађемо тачно 15. августа у 15 часова у ресторану 'Шуматовац'. И стварно, дошли смо у заказано време и направили састав. Једино Вицко није дошао, јер је био на некој студентској вежби. Било је разних предлога за име групе. 'Бора и ратници', 'Попокатепетл'... Тражили смо што глупљи назив, како би што лакше био запамћен. 'Рибља чорба' је био један од предлога. Нисмо уопште били сигурни у то име. Тачније, за све је био крив Зоран Предић, који је у 'Радио-ТВ ревији' објавио наш постер с потписом 'Рибља чорба'. Како сад да мењамо име када су људи прочитали како се зовемо?! Чак смо откупили и један број примерака тог листа, па смо тај постер користили као плакат за 'тезге' на којима смо се уигравали и спремали материјал за прву ЛП плочу. Пуно смо на почетку тезгарили по селима, јер ко не прође ту школу, не зна шта је прави рокенрол."

ЦЕЛА та прича о настанку "Рибље чорбе" тачна је и углавном свима добро позната. Али постоји још једна важна појединост у формирању те моје групе, мало знана или сасвим непозната.

Бора је, наиме, у то време раскрстио с "Раним мразом", пошто је претходно са Ђолетом Балашевићем снимио онај чувени сингл с песмом - "Рачунајте на нас". Онда су заједно отишли у Сплит, где је Бори пуко филм, да би после неколико непроспаваних ноћи озбиљно рекао Ђолету:

"Слушај, Ђоле, одо` ја."

То је уједно био крај Борине сарадње с Панонским морнаром. Једне вечери, два-три дана пре оног "историјског" 15. августа, неко је позвонио на врата моје куће у Петроварадинској број 11, на Лекином брду. Лепо, топло летње вече; отварам врата, а на њима - Бора!

- Био сам у крају, па помислих да свратим, је л` касно? - обратио ми се неким помало утученим гласом.

- Ма таман посла, знаш да рокери не иду на спавање пре зоре - рекох да га охрабрим, а нисам ни крио задовољство што га видим.

ТАЛЕНАТ ЈЕ ПОЧЕО ДА БУЈА НИКО на овом свету није јамчио да ће новооформљени бенд направити велики успех с прегршт хитова, да ће имати беспоговорну подршку публике и тако постати популаран и славан. Миши Алексићу то уопште није било битно:
- Важно ми је било да компонујемо нове песме, свирамо, дружимо се, путујемо...
Идемо на турнеје и обилазимо цео свет. А успех ће, ако будем сигуран у то што радим, наићи сам по себи. Сви ми који смо дуго у рокенролу знамо безброј правила у тој врсти музике. Бора, Рајко, Вицко и ја нисмо више били клинци из краја. Имали смо већ искуства у том послу. Музички таленат је тек почео да буја у нама, као и рокенрол, који је био наша свакодневна духовна храна - написаће бас гитариста "Рибље чорбе".

ИЗГЛЕДАО је баш добро. Тачније, одлично. Имао је мало дужу косу, али био је обријан и дотеран. Носио је црни плетени рупичасти летњи џемпер, који добро иде на голо тело, и уске "левиске". Сећам се као данас да смо седели у скоро потпуном мраку у мојој дневној соби. Бора на фотељи, а ја на троседу. Дошаптавали смо се као неки завереници, јер су у суседној одаји моји вероватно већ одавно спавали, с обзиром на то да су због посла морали раније да устају.

- Направио сам гомилу срања на мору, напустио Ђолета и два-

-три дана се нисам трезнио. С њим више нисам могао. Сада сам добро! Требало би да почнемо опет нешто заједно да радимо - рекао ми је Бора у једном даху.

- Ја сам апсолутно за! - одмах сам му одговорио, као да сам једва чекао тај тренутак.

- Хајде прво да урадимо - "Лутку са насловне стране". Имам још доста тога, али "Лутка" мора да упали! Видећеш! То је велика песма! - наставио је Бора да ме ложи.

- Све је договорено! Можемо већ ових дана да закажемо пробе и почнемо вежбање нових песама - сложио сам се с његовим предлогом без икаквих додатних услова.

Испричао ми је још, онако успут, шта му се све дешавало тог лета. Ту причу ћу овде свакако прескочити. У супротном, то не би било коректно према Бори, који ми се тада поверио. Имао је, иначе, гомилу доживљаја и анегдота, од којих би могао да се сними сасвим добар филм.

- Онда, видимо се у "Шуматовцу" по ранијем договору - рече ми Бора пре него што је напустио моју кућу.

ТЕ ВЕЧЕРИ нисам ока склопио. Нисам, додуше, ни очекивао да ћу заспати. Тако је то увек када у мени проради адреналин. По ко зна који пут сам размишљао и преваљивао кривудаву путању своје музичке каријере. Онако из почетка, па све до растанка с Бором на вратима свога стана. Овога пута сам, за разлику од оних претходних, био сигуран да нешто велико и силно могу да спремим. Осим тога, помислио сам како Вицко и Рајко неће имати ништа против да Бора приступи нашем бенду. Хеј, први пут у животу у групи имам фронтмена! Певача! Сјајног музичара, текстописца и композитора. Стварно сам био на најбољем путу да најзад у саставу имам лидера у правом смислу те речи. Најзад, за мене не мање важно, Бора је био добар човек. Разуман, паметан, искрен и поштен. Бољег поред себе нисам могао да пожелим.