КАДА се на вратима "Интерконтинентала" појавио један синдикално обучени човек, у пажљиво испегланом оделу и са великом капом на глави која је скривала дредове, Бора Ђорђевић је једва схватио да је то главом и брадом Еди Грант. Сви новинари су се сјатили око њега, а он са свитом право на Бору и Мишу. Уз помоћ Радомира Кркића, који је довео реге звезду у Београд, објаснили су му да би било дивно да се појави на њиховој новој плочи, да би им то била велика част, и да практично не треба да пева, већ само да прича.

Еди загледа "Чорбине" албуме које су му дали, види да су сарађивали са Мекојем, и ништа не говори. Кркић је појаснио да се ради о најпопуларнијој групи у Југославији, а Еди је климнуо главом и рекао - океј.

MЕЂУТИМ, сутрадан, после концерта у "Пиониру", на коме је певао као змај, поручио је да се извињава што не може да дође у студио, јер се у хали много пушило па је промукао. Када је Бора на једвите јаде успео да доведе Гранта до Студија 5, где је "Чорба" снимала албум, извесни Лаза портир је у студију препречио пут Бори, Гранту и осталима, вичући како Грант не може да уђе јер није на списку. Томе је одмах придодао два аргумента - да је Грант странац и "црнац побогу", и да му као таквом сигурно није место у студију.

- Тада ми је пукао филм - прича Бора. - На очи су ми пале ролетне. Зар после толико мука и неизвесности да целу ствар сјебе Лаза портир? Зграбио сам несрећног човека и са све пиштољем га бацио иза пулта. Лаза није могао да верује шта му се дешава. Баш некако у том тренутку, у студио су ушетали Грант, Слађана Милошевић и неко друштво, не примећујући срања у току. Само сам рекао покојној Драгани: „Слушај, кад овај зовне милицију“, задржавај их што дуже. После су ми причали да је Лаза, када је дошао себи, звао свог шефа и рапортирао: "Певач Ђорђевић ме је физички напао у пијаном стању и увео нека неовлашћена лица у Студио 5. Како да поступим?"

КАДА су у студију Едију пустили "Амстердам" и објаснили где треба да репује, он је само рекао "светски хит" и тражио слушалице. Из цуга је снимио своје, и чак хтео да понови један део, јер се чуло да му је глас мало напрсао.

СУЂЕЊЕ У БАРУ ДОК је у јулу 1988. Бора Ђорђевић у Бару говорио своје стихове, присутни милиционер је открио да је "вербално вријеђао патриотска социјалистичка осјећања грађана". Одмах је пресавио табак и написао пријаву, која је довела до суђења на коме је Бора после развученог процеса ослобођен оптужбе.

У то време Бора је био принуђен да се опрости од своје каријере у малом фудбалу. Бранећи гол екипе "Делиријум тременс", повредио је Ахилову тетиву, и због тога група није одржала серију свирки на којима су планирали да провере нове песме пред публиком. Уместо тога, први пут у каријери снимали су демо верзије песама за следећи албум. Крајем 1986. на МЕСАМ-у су добили награду као рок група године, Бора је проглашен за најбољег композитора, док је Миша аутор хита године - песме "Амстердам". У фебруару 1987. "Чорба" објављује албум "Ујед за душу", за који је Бора компоновао само три и по песме, а као аутори се потписују Џинџер, Чутура и Миша. Тада су снимили и прву обраду, што ће касније бити честа пракса. Реч је о песми "Задњи воз за Чачак", оди Борином родном граду и обради Last train to Clarksville Нила Дајмонда, коју су својевремено изводили "Манкис". "Ујед за душу" био је скоро сасвим без политике, сем духовите песме "Члан мафије", у којој је на матрицу карипске музике Бора описао Савез комуниста. "Свирао је Дејвид Боуви" била је, пак, посвета рокенролу.

ПУБЛИКА је изванредно реаговала, па се испред продавнице ПГП-а створио ред оних који су чекали да купе плочу, надајући се да ће бити међу првих хиљаду који су уз албум добили и поклон сингл са песмама "Несрећнице, није те срамота" и "Зашто куче арлауче".

- Док смо увелико снимали албум у "петици", до ПГП РТБ стигле су гласине да "Рибља чорба" снима нешто сумњиво и антикомунистичко - сећа се Бора. - "Члан мафије" била је толико јасна асоцијација да би и мало дете провалило да се ради о члану партије. У то време озбиљна издавачка кућа, какав је био ПГП РТБ, морала је да има свог дежурног идеолога, чији је једини посао био да одреди шта је политички подобно а шта не. Тај незахвални посао обављао је високи партијски функционер Момчило Баљак, који је са Станком Терзићем кренуо ка студију да чује инкриминисани материјал. Имали смо среће што се Студио 5 налазио тачно преко пута хотела "Ексцелзиор" и што су оба руководиоца волела да попију. Сачекао сам их испред студија и позвао на пиће и разговор пре него што преслушају спорне стихове. Они су циркали виски, а ја лозу. И тако више пута. Сасвим нам је добро ишло. Негде после 17. туре (нисам баш сигуран), мислим да смо успели да се попнемо уз степенице и уђемо у студио. Пажљиво су слушали снимак. Смејали су се и закључили да је песма идеолошки и музички скроз-наскроз у реду.

БОРА ни те 1987. године није избегао медијску гужву. Након што је у Сава центру, на прослави годишњице Студија Б, говорио своје стихове, међу којима и песме "Црни мерцедес" и "Хеј, Словени и остали, дебело смо заостали", јавни тужилац је нашао да је Ђорђевић "узнемирио јавност" и цео случај предао надлежном суду. Али како су све Борине песме које је јавно говорио већ објављене у часописима и две његове збирке, суд је одбио захтев јавног тужиоца. Да се низ не прекине и традиција одржи, 1988. се у Бару побринуо милиционер са амбицијама књижевног критичара, чијим ће залагањем Борина поезија по други пут сести на оптуженичку клупу.

Јубилеј, 10 година рада, "Чорба" је обележила објављивањем албума "Прича о љубави обично угњави". На омоту албума пише: "Захваљујемо се Б. Ђорђевићу што је 3 х (три пута) дошао трезан у Студио 5", али и "све текстове написао књижевник Б. Ђођевић".

- Вероватно сам се тада прилично курчио чињеницом да сам примљен у Удружење књижевника - казује Бора. - А примљен сам заиста на неуобичајен начин. Неки од мојих пријатеља писаца, Адам Пуслојић и Ратко Адамовић пре свих, веома су ценили оно што радим, па су покренули иницијативу да ме учлане. Чуо сам да су неки старији чланови били против тога, па сам се баш заинатио и ја. Нисам ни желео да пишем молбу за пријем у УКС. Онда су ме једне вечери у "Ступици" нафатали Ратко и Адам, мало под гасом. Наговарају ме да пишем молбу, ја нећу. После дугог натезања пристанем да на платненој салвети напишем жалбу за пријем у Удружење књижевника. Написао сам једно два-три стиха. Не сећам се целог текста, сећам се овога: 'Бићу члан сваки дан, немој неко да ми кења против мога удружења.' И потписао се. Ратко је уредно савио салвету и однео је у Француску 7, где је секретарица ставила печат и архивирала документ. На следећем састанку заванично сам постао књижевник и био врло поносан на свој нови статус.





СУТРА: Велико раскршће "Рибље чорбе"