ОВО је прича о Београђанки која је прва у граду возила бицикл, носила панталоне и мешала малтер.

Кад жена много заволи неког мушкарца, барем је тако било у ХIХ веку, заљуби се и у његов град. И ето Немице Бабет Бахмајер, после Париза и Минхена - у Београду. Срећна. Не види да има било каквог проблема. О београдским сокацима Швабица с лептирићима у стомаку пише надахнутије него о париским авенијама: "Тадањи мали патријархални Београд - са кривом турском калдрмом, без електричног осветљења, са коњским трамвајем, уским кривудавим сокацима обраслим травом - имао је у себи нешто симпатично, оригинално и привлачно."

Бабет, уметнички Бета, удала се за свог колегу са студија Ристу Вукановића, кога ће звати с неким поседничким уживањем "мој дугачки Херцеговац". Рођен је у љутом кршу села Бусовина крај Требиња.

После завршене Сликарске академије у Минхену и уметничког венчања у атељеу Антона Ажбеа, брачни пар уметника стиже у Београд. Бета има двадесет шест година, а Риста годину мање. Из великог света дошли су у градић који није имао ниједну галерију, у којем су сликари били они који малају зидове (молер, од малер, немачки - сликар). Тек венчани пар сликара дошао је у до јуче турску Европу. Нема ту ни музеја, а камоли галерија и отварања шампањца на изложбама, нема ни уметничких салона, ничег од гламурозног артизма, али њима заљубљенима то није сметало. Напротив, строго пословно гледајући, они су видели шансу да буду први, као продавац ципела у Африци који види да сви људи иду боси.

И ТАКО се сликари с минхенском дипломом обретоше у Србији. Изашли су из воза са по једним кофером личних ствари и неколико пуних блокова слика. Радове су изложили већ после два месеца у холу Народне скупштине, која се налазила на углу Министарске (Краљице Наталије) и Милоша Великог. Сликари су платна за изложбу допремили таљигама. Бета је кривила штикле на клизавој калдрми придржавајући велике формате да не испадну из запрежних кола. Знојила се и стењала, и није закерала. Лептирићи су је држали још увек на милиметар изнад калдрме.

Двадесетог септембра 1898. изложбу је отворио директор Народног музеја Михаило Валтровић. Када је уприличена презентација њихових радова на двору, краљ Милан је уперио прстом у платно "Дахије" Ристе Вукановића. Краљ је исплатио 200 наполеона за слику - довољно да Вукановићи купе плац на углу Капетан Мишине и Јованове улице.

Бету Вукановић су у њеним позним годинама питали о јавним личностима које је сретала. Издвојила је двојицу: "Упознала сам два велика господина: краља Милана и маршала Тита. Али ипак, краљ је био већи господин, он маршалу не би узео улицу."

ИПАК је Бета добро проценила да се ципеле могу продати и у земљи у којој сви иду боси. Срећна звезда је младим сликарима над главом сјала. Од краља су добили новац за плац, а из Немачке је Бети изненада стигло наследство, таман да се сазида кућа. У стопу тој струји благодати стигла је и вест о смрти Кирила Кутика. (Једном су се врата затворила, другом се отворила - тако сурово је то и иначе).

Куртик је држао сликарску школу коју је субвенционасала држава. Лиценцу су добили Вукановићи, са допуном да, осим подучавања у "малању", могу обучавати занатлије у уметничком украшавању кућа и јавних зграда. Школа ће радити у њиховој породичној кући, која је за ту намену пројектована. Када је усељена, 1902. године, била је то прва уметничка кућа у Србији. Са улице се видело да су у њој поткровљени уметници.

Архитекту Милана Капетановића упознали су на Светској изложби у Паризу. Српски павиљон је био његов пројекат. Капетановић је студирао у Минхену, па је тема за разговор било напретек. Договарали су се о сваком детаљу куће, као да је тројно дело. Замамна је то грађевина. Налази се на падини и сва је у каскадама. Равне кровне терасе Вукановићевих гледају на Дунав, као и прозори атељеа и спаваћих соба.

ВУКАНОВИЋИ су имали хармоничан брак. Много више од пламена страсти, заједнички систем вредности темељио је њихов брачни спој. Риста Вукановић је био Србин космополитских схватања. Увид у његов поглед на свет даје нам његов триптих "Молитва". Радио га је пет година. На којој год изложби се појавила, ова замашна слика је изазивала коментаре. Ангажована је, провоцира. У мистичној смо магли цркве, синагоге, џамије. Хришћанин, Јеврејин и муслиман су приказани у тренутку молитве. Није случајно Риста Вукановић изабрао Милана Капетановића да му пројектује кућу, јер је Капетановић пројектовао и дорћолску синагогу Бет Исраел.

Критичари су приметили да је наслов триптиха у једнини. Сугерише да све три религије имају једног бога. А да је названа "Молитве"? Онда не би најављивала стварање Југославије.

ТРИПТИХ је откупила краљевска влада Хрватске за Штросмајерову галерију. (Илирска, југословенска линија у хрватској политици.) Ристи Вукановићу је плаћено 3.500 динара. Колика је то куповна вредност? Ако би се дословно превело у данашњу рентијерску вредност - од те бројке се врти у глави.

Од 1902. до 1914. дом Вукановићевих је био место уметничке радости и варошког комфора. Али Вукановићи нису знали да су у Србији срећне године сам оне које се украду. Платиће скупо то сазнање.

Године 1915. немачка граната удара у њихову кућу. Срушен је кров у парампарчад. Они нису у кући. Повлаче се са српском војском према Грчкој. Бета није хтела да дочека своје Немце.

Риста добија тифус. Лечи се у Паризу. У санаторијуму слика Бетин портрет. Опроштајни. Она је поред њега. У том портрету је сажет цео њихов живот, у којем се никада није знало шта их га чека иза ћошка. Сматра се једним од најбољих женских портрета у српском сликарству.

РИСТО Вукановић је сахрањен на војничком гробљу у Тијеу, међу 750 умрлих српских рањеника.

Оде срећа као лептир на свећу.

Бета Вукановић срушену кућу у Капетан Мишиној није хтела да обнавља. Чак није хтела ни тим делом града да пролази. Успомене би је одмах опхрвале. Пункт. Ставила је тачку. Кућу је продала Милутину Станојевићу, генералном конзулу јапанског конзулата. Кућа је преправљена у стамбену зграду.

Бета је становала у Дому ученица. Радила је као наставник цртања. Живела је неколико месеци преко сто година. До последњег дана је сликала у свом атељеу у Коларцу или у Студентском парку. Критичари је сматрају зачетником уметничке културе у Србији.


ДРУЖЕЊЕ СА КРАЉЕМ ПЕТРОМ

ЧЕСТИ гости у дому Бете и Ристе Вукановића су били филозоф Брана Петронијевић и уредник Српског књижевног гласника Богдан Поповић. Бета се разонођивала цртањем карикатура. Урадила је и отисак за розикасто-љубичасту новчаницу од 50 динара, коју јој је наручио њен пријатељ краљ Петар Карађорђевић, ако се чести сусрети и блискост коју је имала с краљем смеју назвати пријатељством.