КРАЈЕМ маја 1989. рукавице су скинуте и југословенски лидери се сада већ јавно обрачунавају међу собом. Стране новинске агенције то помно бележе. "Ројтерс", као и америчка агенција АП, наводи да је Слободан Милошевић у свом говору у Новом Саду "оптужио Словенију да дозвољава експлозију несхватљиве фашистичке мржње према Србији".

Агенције истичу да је ово први пут да је Милошевић употребио израз "фашизам" говорећи о Словенији откако су он и други српски лидери започели серију националистичких скупова у јулу прошле године. Америчка агенција наглашава да је Милошевићев говор у Новом Саду његов најоштрији напад на северну републику, а британска агенција истиче да су истовремено лидери комунистичке партије Хрватске оптужили Србију да подстиче српски национализам у Хрватској.

ТИХ дана "Франкфуртер алгемајне цајтунг" пише да је "Словенија за српски национализам често била замена за противника јер су Срби у ствари свог главног непријатеља одувек тражили у Хрватској". Да ли су Словенци то имали у виду када су Председништву Србије упутили писмо са позивом на дијалог и рашчишћавање спорних питања, тешко је рећи, али одговор из Србије је био такав да је и Словенцима постало јасно да су они сада ипак главна мета. Тако, римска "Република" почетком јуна извештава како је Београд "одбио позив Љубљане за преговоре" и закључује да су "разлике између те две републике и њихових партија толике да у овом тренутку изгледа да их је немогуће превазићи. Тај конфликт неизбежно ствара напету атмосферу у целој земљи јер остале републике осећају на својим територијама рефлексе српско-словеначке поделе".

Милан Кучан ће у првом јавном наступу узвратити да је Србија словеначку понуду одбила "грубо и са презиром" и рећи да "оваква недемократска политика" представља "напросто припрему политичког терена за догађаје који би требало суштински да промене Југославију и ставе је под доминацију већинских Срба".

ОД ТАДА па до краја 14. конгреса, дакле пуних осам месеци, на југословенској политичкој сцени биће доминантан сукоб између Србије и Словеније. У основи тог сукоба су, у првом реду, различита гледања на решавање косовског проблема, што најбоље илуструје дијалог између Милошевића и Кучана на изборној седници Председништва ЦК СКЈ. Иако је седница била посвећена избору новог председника, ипак се није могао избећи свадљиви дијалог између две супротстављене стране. Из целе полемике вредно је извући две завршне реченице. Милошевић: "Знамо сви да је Цанкарјев дом био реакција на Косово." Кучан: "Али није реч о Цанкарјевом дому, већ о Словенији. А то није Косово." Милошевић: "Све је Косово." Кучан: "Не, овде је, изгледа, све Словенија." Чини се да је било тако.

Свет ће, међутим, имати прилику да се дефинитивно увери да ратоборна реторика заиста не искључује оружје као метод разрачунавања између посвађаних југословенских република. За то ће се потрудити лично Слободан Милошевић, који је приликом прославе 600-годишњице Косовске битке на Газиместану изговорио ону чувену реченицу: "Шест векова касније, данас, опет смо у биткама. Оне нису оружане, мада ни такве још нису искључене..."

ОДСУСТВО оштрије реакције међународне јавности, која је ову полуприкривену претњу врло млако прокоментарисала, може се објаснити чињеницом да је паралелно са Газиместаном прослава годишњице Косовске битке организована и у Книну. Свет као да је већ тада осетио где је вруће и где ће се претње са Газиместана најпре остварити. Та книнска прослава, организована по опробаном рецепту "догађања народа" и уз присуство путујућих милитантних група српских националиста, толико је иритирала хрватске власти да је Централни комитет СК Хрватске у јавност дао оштро саопштење и осуде.

Показало се да и друга страна има народ који може да се "догоди", па на реакцију те стране није требало дуго чекати: у неким местима хрватског приморја страдају недужни туристи из Србије, уништавају се и бацају у море аутомобили са регистарским таблицама српских градова, и тако се најављује масовни сукоб међу нацијама. Дух је, коначно, пуштен из боце!

ЗАВРШНУ глазуру политици која ће обележити наредно раздобље до 14. конгреса, и најавити чврсту оријентацију српског руководства, дао је лично Слободан Милошевић у интервјуу париском "Монду". Коментар на тај интервју, који је "Би-Би-Си" емитовао у свет, недвосмислен је: "Српски вођа је одбацио перспективу парламентарне демократије, засноване на постојању разних политичких партија које представљају интересе различитих друштвених снага. Он је, такође, поставио питање нужности партијског система уопште, истичући да би Србија више волела политички систем без партија и да ће ускоро предложити нову врсту избора, у којима кандидате неће предлагати политичке организације, него групе грађана."

Са таквим пртљагом је Милошевић дошао и на 14. конгрес у јануару 1990. Читава година пре конгреса као да је била усмерена на то да се конгрес заврши како се завршио - прекидом и коначним разлазом југословенских комуниста. Да је то значило само раскид са комунизмом и окретање демократији, можда би се и обистинила оптимистичка предвиђања Анте Марковића, који је одмах по изласку из велике дворане Сава центра након прекида конгреса, ту у предворју, на питање окупљених о даљој будућности Југославије, са својим познатим осмехом уверавао да распад СКЈ не треба схватити трагично, да ће Југославија опстати као држава и без своје до тада једине партије.

МОЖДА је Анте Марковић тада у оваквом исходу конгреса стварно видео шансу да се Југославија ослободи комунистичког баласта и заплива водама демократије. Рачунао је, свакако, и на обећање из Европе да је Југославија, након успешне економске реформе коју спроводи његова влада, већ виђена као прва чланица Европске уније из комунистичког блока.

Али и ова визија коначно ће бити распршена управо у Словенији, у јуну 1991. године.

Све што се даље догађало, од пропалог конгреса у јануару 1990. до јуна 1991, када је савезна влада, уз помоћ југословенске армије, покушала да успостави ред на западној граници, као да је било предодређено да се заврши грађанским ратом који није имао ко да спречи и заустави.


ПУТУЈУЋИ САМИТ - ТРАГИЧНА ФАРСА

ОНО што се догађало после разлаза на 14. конгресу, па све до коначног распада државе, било је куповина времена за сваку од завађених страна и покушај да се обезбеди што боља позиција. Путујући самити разједињених републичких лидера претворили су се у трагичну фарсу чији је крајњи исход био рат. Када се једног дана све то буде на миру анализирало, догађаји у југословенском партијском врху у годинама које су претходиле распаду партије, а тиме и државе, свакако неће моћи да буду заобиђени.