ТЕК бурни догађаји који ће уследити после 1987. године Осмој седници даће контекст који она данас има. Како каснија збивања дају смисао прошлим, остаје питање како би се на контроверзни обрачун у врху српске Партије гледало да је Слободан Милошевић током деведесетих година водио другачију политику која би Србију ојачала и сврстала је међу развијене државе.

Посебан, митски, карактер овом партијском пленуму дала је трагика њених актера. Данас је јасно да су сви главни учесници ове седнице жртве времена у коме су живели. Турбулентне промене у свету и неспремност наших елита да их на прави начин сагледају и искористе за остварење националних интереса учиниле су да цела једна поратна генерација српских лидера свој живот приведе крају у атмосфери дубоког разочарaња и очаја. То важи не само за политичаре, већ и за интелектуалце и духовне предводнике нашег народа.

НА ПУТУ својих успона и падова, највише се мењала личност Слободана Милошевића. Истраживачи новије историје говоре о најмање три Милошевића који су прошли српском историјом. Млади, студиозни и енергични Слободан с почетка осамдесетих нема много сличности са оним с почетка деведесетих. Највеће промене наступиле су пред пад 2000. године, када смо гледали једног ауторитативног и затвореног вођу, предалеког и од свог народа и од реалности.

Да још увек нема довољно светла научне истине о успону и паду овог политичара сматра и социолог Слободан Антонић, аутор књиге "Милошевић - још није готово". Једна од њених интенција јесте и чињеница да се о учинку његове владавине, ма какав био основни утисак о њој, не може олако и површно судити.

"Осамдесетих је у јавности постојао захтев о временској дистанци, да мора да прође неко време да би могло да се суди о актерима у политици", оценио је Антонић у време изласка своје књиге из штампе крајем 2014. године. - Сада, на сопственом искуству - и читавом искуству нашег друштва - показује се да је, ипак, неопходна одређена дистанца, да се појаве још неке околности, да још неки актери покажу своје право лице, да не кажем да је потребно да се дође до нових сазнања, и да се тек онда може говорити о неком политичару."

ГУБИТАК власти, хапшење и изручење Хашком трибуналу потпуно су нова фаза у Милошевићевом животу. Њему је било сасвим јасно да оптужница за најтеже ратне злочине има свој дубљи и опаснији слој и да је њена улога да утемељи трајну кривицу српског народа за догађаје које су други режирали. Своју сужањску епизоду схватио је као последњу борбу и рехабилитацију своје неуспешне политике. По оцени многих, у томе је и успео. Овај свет је напустио 2006. године, у затворској ћелији у Холандији, а пресуда против њега никада није написана.

Најтрагичнији лик у новијој српској историји без сумње је Иван Стамболић. Губитник Осме седнице, човек који је за кратко време прешао пут од врха до понора. Комунистички догмата и типични представник превазиђеног система за једне, а осведочени миротоворац и гарант транзиције Србије у ново истински демократско друштво, за друге, Иван је постао жртва сопствених погрешних процена. Са дојучерашњим саборцима растао се уз речи:

"Ви даље са мном не можете, а ја са вама нећу".

СКРХАН сопственим политичким поразом, Стамболић је годинама живео далеко од домаће политике. У потпуној ћутњи. То се објашњава његовим осећајем лојалности покрету коме је припадао од ране младости, пристојности према некадашњим сарадницима, али и парализом због трагичног губитка ћерке Бојане у саобраћајној несрећи. Милошевићу се обратио свега два пута. Телефоном га је позвао 1988. године, недуго после Бојанине смрти, после једног текста у тадашњој "Политици експрес" у коме је стајала и реченица да "Стамболиће треба сатрти у корену". Недуго после 9. марта 1991. послао му је подуже писмо којим је затражио његову оставку.

"Саветовао сам ти, Слободане, да се оканеш олаких обећања, непромишљене срчаности и брзоплетих решења", писао је Стамболић. "Немам друге него да те подсећањем призовем одговорности и разуму. Допире ли до тебе да пут којим идеш српски народ води у нова крвопролића? Тај пут нажалост је доследан: како се разбијачки кренуло на Осмој седници, тако се и наставило. Ма колико себи и својим послушницима славодобитно изгледаш испод папирнатих капија победе, Слободане, на том коњу ћеш неумитно завршити као јахач апокалипсе".

У ГОДИНАМА које су уследиле Иван се бавио банкарством, мировном политиком на Балкану, одржавањем контаката са истомишљеницима. С времена на време, крајем деведесетих појавио би се на некој од независних телевизија, где би критиковао Милошевићеву политику. С пролећа 2000. године почело је да се шушка да би могао да стане на чело уједињене опозиције на предстојећим савезним изборима.

Ивана Стамболића 25. августа отели су припадници Јединице за специјалне операције ДБ на челу са Милорадом Улемеком, одвели га на Фрушку гору, где су га истог дана убили и закопали. За расветљавање овог злочина, међутим, Србији је било потребно још једно убиство. Тек по атентату на Зорана Ђинђића 2003. године утврђене су околности Стамболићевог нестанка и уморства.

ТИХО и неприметно са политичке и животне сцене нестао је и Драгиша Павловић. Овај несумњиво надарени, образовани и амбициозни човек, после Осме седнице пао је у дубоку депресију. После смене из Централног комитета, Павловић је попаковао своје ствари и заувек напустио политику. Пријавио се на биро рада, где за њега посла - није било. Требало је да прођу скоро две године да би човек са дипломом два факултета и дебелим искуством добио радно место у једном словеначком предузећу. Ово време је искористио за разговоре са људима који су се на Осмој седници нашли на другој страни, из чега је проистекла књига симболичног наслова "Олако обећана брзина". Разочаран и заборављен умро је од срчаног удара 1996. године у својој 53. години.


КОСОВО И ДАЉЕ БЕЗ РЕШЕЊА

ПРОБЛЕМ Косова и Срба у покрајини, који се пре три деценије нашао у позадини узрока и повода Осме седнице, до данас није превазиђен. Суштина недавно отвореног јавног дијалога у нашем друштву о будућности јужне покрајине показује да српске политичке и интелектуалне елите још нису нашле одрживо решење "косовског проблема", који је био пресудан и за политичку генезу Србије осамдесетих година.

Јужна српска покрајина после уставног повратка у састав Србије 1989. и 1990. године прошла је више сложених фаза. Милошевић је до последњег дана своје владавине био става да се Косово и Метохија морају бранити по сваку цену и на све начине. После Кумановског споразума и Резолуције ОУН 1244, која је покрајини обезбедила протекторат УН, наступила је дужа фаза неуспешних преговора о плановима међународне заједнице за дефинитивни статус. Косово је једнострано и мимо међународног права 2008. године прогласило независност, која до данас није заокружена нити правно призната.