НИКОЛА Љубичић рођен је 4. априла 1916. године у селу Карану код Ужица, а умро је 13. априла 2005. године. Био је учесник народноослободилачког рата и члан КПЈ од 1941. године. Углавном је у току рата обављао командантске дужности, од командира чете 1941. године да би у тренутку ослобођења Југославије био командант дивизије КНОЈ-а. После рата је напредовао од команданта КНОЈ-а, помоћника команданта Прве армије за политичко-правни сектор, команданта граничних јединица, начелника Ратне школе, команданта Прве армијске области, да би војну каријеру завршио на месту савезног секретара за народну одбрану од 1967. до 1982. године. После демобилизације вршио је дужност председника Председништва Социјалистичке Републике Србије 1982-1984. и члана Председништва СФРЈ 1984-1989. године.

Од свих Ужичана који су се налазили на значајним политичким и војним положајима најкасније сам се срео и имао прилике да разговарам са Николом Љубичићем. Овде не рачунам случајни сусрет на пријему у Берлину почетком јуна 1968. године, када је предводио југословенску војну делегацију у посети Немачкој Демократској Републици.

ДОКТОРИРАО сам на Хумболт универзитету 4. јуна исте године у време кад су избиле студентске демонстрације у Београду, а наша војна делегација се затекла у Берлину. На пријему који је приредила наша амбасада имао сам прилике да кратко разговарам са Љубичићем и осталим члановима делегације о студентским демонстрацијама. Они су размишали и о употреби војске. За то се у политичком руководству највише залагао Едвард Кардељ. Упозоровао сам их да је веома ризично употребљати војску против свог народа наводећи им примере из историје. Нешто доцније сам сазнао од Пере Стамболића да су за сваки случај војнике пожаревачког гарнизона обукли у милицијска одела, али се испоставило да нису имали довољан број униформи.

ЉУБИЧИЋ НА ОДБРАНИ ДИСЕРТАЦИЈЕ НЕМАЧКИ војни историчар пуковник Норберт Милер дошао је у 1980. године у Београд. Он је, иначе, присуствовао одбрани мога доктората на Хумболт универзитету. У Војноисторијском институту, у присуству два наша пуковника сарадника ове институције, пуковник Милер се нашалио и рекао да је Никола Љубичић у Берлин заправо дошао како би присуствовао одбрани мог доктората.

Кад сам стигао у Београд студенти су играли козарачко и клицали Титу који им је обећао да ће бити решени сви њихови проблеми.

Неколицина генерала се код мене распитивала како се у Немачакој понашао Љубучић и да ли је знао да се опходи са странцима. Већина њих није могла да му опрости што је Тито одабрао њега за савезног секретара за народну одбрану.

ОД ПОЧЕТКА свог научног рада на истраживању историје Србије у Другом светском рату сарађивао сам са Војноисторијским институтом и у његовом часопису "Војноисторијском гласнику" објавио сам прве радове. Та сарадња са Војноисторијским институтом и Политичком управом ЈНА је посебно била интензивна после одбране доктората. Почетком седамдесетих година прошлог века радио сам за Политичку управу ЈНА на писању историје бугарске војске у Југославији са два македонска пуковника, коју је објавила издавачка кућа "Међународна политика" на шест језика.

Од тада па све до разбијања Југославије познавао све начелнике Политичке управе ЈНА од генерала Дракулића до генерала Душана Жунића. Нисам имао потребу да се сретнем са Љубичићем, јер сам све послове обављао са Политичком управом и Војноисторијским институтом. Ситуација се променила почетком 1982. када сам на предлог Петра Стамболића и Родољуба Чолаковића кандидован за члана ЦК Србије и председника Комисије ЦК за историју Савеза комуниста Србије, што је било прихваћено од стране чланова ЦК Србије Ивана Стамболића и Шпире Галовића. Моја кандидатура ишла је преко комитета Стари град у Београду, где сам био партијски повезан. Секретар тог комитета био је банкар Слободан Милошевић, и ову дужност је обављао волонтерски. Њега нисам познавао, а нисам знао и да је комитет Стари град њега кандидовао. Милошевић је изабран за члана ЦК Србије и од тада је почео његов успон у Партији. Иако су постојала уверавања са разних страна да ћу сигурно проћи на листи кандидата, нисам изабран.

ПОСЛЕ тога Шпиро Галовић, идеолог y ЦК, убеђивао ме је да могу да будем председник Комисије за историју СКС иако нисам члан ЦК. После Конгреса СКС у мају 1982. године пола године се водила расправа, ко ће бити председник ове комисије - бивши борац или историчар. Као да сам предосећао да је Љубичић у то уплетен, јер је те године на предлог Петра Стамболића постао председник Председништва Србије, најавио сам се његовом кабинету да ме прими. Међутим, шеф кабинета Живадин Јовановић, будући министар спољних послова, обавестио ме је да Љубичић неће да се сретнемо. Он је на дужност председника Комисије за историју СКС довео свог ратног друга генерала Бранислава Јоксовића.

После једног мандата од четири године Јоксовић је погинуо у саобраћајној несрећи, а на његово место дошао је Михаило Швабић.

ШВАБИЋ је био председник савета за двотомно издање "Београд у рату и револуцији". За ову књигу сам писао највећи део текста и био редактор. Свечана промоција је била 1984. у свечаној сали Скупштине Београда. Главни промотер је био Слободан Милошевић који се тад налазио на челу Градског комитета. То је био први мој и Швабићев сусрет са њим. Како су те књиге у јавности повољно оцењене, две године касније Швабић предложи Милошевићу, који је тада био председник Председнишва ЦК Србије, и Ивану Стамболићу, председнику Председништва СР Србије, да ја будем председник редакције за писање историје СКС у четири књиге.

Предлог је прихваћен а ја сам пристао под условом да добијем гарсоњеру у коју би сместио књиге и документа и писао историју СКС. У мом стану живеле су три породице и нисам имао минималних услова за рад. Партијска бирократија је на све могуће начине отезала да се овај услов испуни под изговором да немам право пошто већ имам стан.

КАД је Слободан победио Ивана и његову групу на Осмој седници ЦК СКС, његови сарадници су ме упућивали да ми овај проблем једино може да реши Слободан. Међутим, Милошевић се све мање интересовао за историју СКС, као да је био убеђен да он ствара нову историју. У том тренутку учинило ми се да ми Љубичић, који је одиграо значајну улогу на Осмој седници подржавајући Слободана, може помоћи око стана. Два месеца после осме седнице најавио сам се његовом кабинету у Председништву СФРЈ. Овога пута одмах ме је примио и на почетку разговора упутио ми прекорно питање:

- Зашто ви раније нисте дошли код нас актера историје?

Одговорио сам да ми се није пружила прилика:

- Неколико пута сам вас тражио 1982, али ме ви нисте примили не знам из којих разлога.

Рекао је да зна за мој рад на писању историје СКС и НОР-а и да је нешто читао, кад је писао књигу о Ужичком партизанском одреду. Обавештавам га као председник редакције за писање историје СКС докле се стигло са писањем те историје и да имам проблема са историчарима из покрајина, који нису спремни и пружају отпор да заједнички пишемо историју СКС.

На ту моју констатацију узвратио ми је да је саветовао председника Комисије за писање историје СКС генерала Јоксовића да не врши притисак на историчаре из Војводине, да то не буде заједничка историја уколико није била.