НА ПРВОМ сусрету са Николом Љубичићем, у новембру 1987. године, у кабинету, у Председништву СФРЈ, захвалио сам му се, као координатор пројекта "Титов допринос савременом социјализму и марксизму", што се као председник савета "Титово војно дело", који се радио на Војној академији, заузео да се тај подухват приведе крају. Реч по реч, готово спонтано, дошли смо до актуелне политичке ситуације у Србији и Југославији.

Напоменуо сам му да многи у Србији мисле да је он идејни творац политичке диференцијације, како се тај израз употребљавао у партијском речнику, за Осму седницу.

- Не би се тако могло рећи. Ја сам био зато да се ефикасније ради у Партији и да се решавају проблеми, посебно горуће питање Косова и Метохије. Пред Осму седницу ратна генерација је била на издисају. Требало ја да се штафета власти преда млађима. Ја ту предају власти нисам тако замишљао, нисам очекивао да ће доћи до сукоба међу наследницима.

На питање када се јавило прво нејединство у Партији Љубичић је одговорио да је тај процес започео са Резолуцијом ИБ, а продужио се преко Шестог конгреса КПЈ. Тито је једном приликом испричао Љубичићу, а он је то записао, да му је тај Конгрес био изнуђен, јер се плашио да би могло доћи до већег расцепа у СКЈ. По тим његовим белешкама Тито је рекао, да су тада водећи комунисти почели да се затварају у своје републике и нације.

- Једино је Тито остао Југословен - рекао је Љубичић.

НИЈЕ се сложио с мојом опаском да је Југословен донекле био и Стане Доланц. За Кардеља је рекао да је био Словенац или боље речено Југословен на словеначки начин. Вешто је уграђивао словеначке интересе у југословенску заједницу имајући увек у виду словеначко искуство. Своје присећање на прошлост започео је догађајима из седамдесетих година прошлог века:

- Српско руководство је испустило своју шансу приликом рада најпре на амандманима на Устав, а потом на Уставу од 1974. године. Приликом израде амандмана на Устав српско либерално руководство, Никезић и Латинка, постепено се удаљавало од Тита сматрајући да он подржава хрватску страну, зато што су га често тамо звали. Ја сам им сугерисао да га и они зову у посету Србији. У току рада на Уставу из 1974.године интересе војске заступао је начелник генералштаба Милош Шумоња, који ми је сигнализирао да на Брионима, где је заседала Комисија која је радила на Уставу, нема највиших српских руководећих људи, а да се око Кардеља стално мотају Стеван Дороњски и Фадил Хоџа и да се могу усвојити ставови који неће Србији одговарати.

- ДОДУШЕ, био је у комисији за Устав испред Србије Јован Ђорђевић, професор уставног права, али као техничко лице. Са тим сам упознао тадашње српско руководство. Они су сматрали да је све у реду да ће Србија у федерацији имати три гласа. То је била процена, која се поклапала са ставовима националиста у другим републикама, да ће Србија са Црном Гором блокирати све одлуке у федерацији. Кад сам упозоравао Дражу Марковића да ће Срби лоше проћи у Уставу, он ме је уверавао да се не треба бојати за српске интересе.

Ту га прекидам и кажем му да Дража тај детаљ није унео у свој дневник.

- Дабоме да није унео... - наставио је своју причу Љубичић. - Били су опоменути на време. Непосредно пред Дражину смрт посетио сам га и између осталог му рекао да је он одговоран за Устав из 1974. као највиша политичка личност тада у Србији. Он ме је немоћно гледао и није могао да изусти ниједну реч у своју одбрану. Касније, уместо преговора и договора, дошло се до сукоба са покрајинама.

- Овај устав искористило је руководство Косова за јачање албанског нацинализма и сепаратистичких захтева. Тај сепаратизам егзистира од кад постоји Југославија, што је довело до етничког чишћења. Око 100.000 Срба се иселило и то се одразило на јачање српског национализма. Да би се створила атмосфера да се Устав из 1974. промени, руководећи људи у Србији су позвали у помоћ народ, тако је тај устав подстакао да национализам у Србији добије шире размере.

ОБАВЕШТАВАМ га да Мађари у Војводини из позадине подржавају аутономаштво, које на јавној сцени заступају Срби генерал Петар Матић, Жика Берисављевић и други.

- У Војводини се са аутономаштвом понавља ситуација као и на Косову са свим својим особеностима - одговара генерал.

Изнео сам му предлог да бих писао историју Србије у Југославији да би објаснио да ли је било српског хегемонизма над другим народима, за шта нас скоро сви оптужују - Хрвати, Словенци, Македонци, Црногорци и други.

- Обратите се ви на нама актерима историје, можемо вам много помоћи, али консултујте се и са другим значајним људима у Србији - рекао је Љубичић на крају овог разговора.

ТРИ године касније, почетком фебруара 1990, свратио сам у редакцију ужичких "Вести". Новинар Перо Тешић ме је обавестио да је овај лист објавио песму Аце Доганџића "О ужичким источним греховима". Песма је била посвећена заслужним људима за Ужице: Титу, Кардељу, Пери Стамболићу и Николи Љубичићу, којима су Ужичани аплаудирали и одавали признања, а да изнад њих лебди дух Слободана слободара, који је најзаслужнији за то што се Ужице подигло из провинцијске учмалости и који није тражио никакво признање.

Пера Тешић је предложио да ову песму однесем Љубичићу да је прочита. Пронашао је његов број телефона преко неке рођаке. Назвао сам га још из Ужица да га подстакнем на сведочење историју његовог доба. Да ми то исприча или уступи дневничке белешке уколико их има.

Чим сам се вратио у Београд, 7. фебруара, послао је по мене кола, која су му била на располагању, као бившем председнику Србије. Становао је у кући на Сењаку у Улици Лазе Симића 26, која је касније добила име Жанке Стокић.

ПРИМИО ме је у дневној соби у присуству супруге Вере, од које сам сазнао да су њени преци Радовановићи учествовали у убиству кнеза Михаила у Кошутњаку. Кад сам му дао песму седећи у фотељи прочитао ју је наглас и љутито коментарисао:

- Одмах ћу им вратити ону плакету "Ужичка република". Они се свађају међусобно, а возови пролазе. У оној рупи са тим чаршијским смицалицама желе да извргну руглу другога и да са њим сеире. Ничег у томе нема стваралачког и они не могу да изађу из тог круга. Ја им се никад нисам мешао у кадровску политику. Помагао сам им колико сам могао. Узмите само пут преко Кремана до Таре, хотел "Оморика" на Тари и аеродром Поникве, које је изградила војска.

- Ја сам био југословенски оријентисан. Никад ме српско руководство није подржавало. Рекли су: Ако те хоће Тито, ми ти нећемо сметати. Зашто је Тито хтео мене, али није подржавао српско руководство либерале. Па зато што су они,либерали, сматрали да је Тито на страни маспоковског хрватског руководства. Али то није тачно. Српско руководство је зазирало од њега и нису га позивало у званичне посете. Међутим, Хрвати су то редовно чинили и манипулисали њиме, удварали су му се и све чинили да би добили његову подршку.


ЛИБЕРАЛИ ТРАЖИЛИ ТИТОВУ ОСТАВКУ

ДОБРИВОЈЕ БоБи Радосављевић, кад је био председник Партије у Србији предлагао је да се Тито повуче из политичког живота. У Србији се после 4. пленума ЦК СКЈ форсирао Мијалко Тодоровић на место Ранковића у Партији. Идеја либерала је била да Тито заврши на Брионима као почасни председник.

Мене су једном питали може ли Тито помоћу војске да изврши државни удар и смени републичко руководство. Из тога се види да они нису хтели Тита - испричао је Љубичић приликом сусрета 7. фебрура 1990. године.


СУТРА: ЈОВАНКИН СТРАХ ОД ЛУДНИЦЕ