У ЉУБИЧИЋЕВОЈ кући, на Сењаку, фебрура 1990. године забележио сам генералово размишљање о актуелној ситуацији у Југославији:

- Сада наступа мрак, страховит је притисак Запада да се сруше остаци социјализма у Југославији и Албанији, а онда ће доћи ред на Совјетски Савез. Све зависи како ће се Србија одржати. Слободан Милошевић је сувише емотиван. Нама треба политичар типа Пашића, који би истовремено водио три политике. Не може се главом кроз зид.

На питање да ли се још са њим консултују српски политичари, јер је од 1989. године у пензији, избегао је конкретан одговор. Али видело се је био добро информисан. Знао је многе детаље, па чак и то да су тројица Ужичана били на оснивању четничког покрета у Пазови.

- Шта хоће? Хоће четнике! - неколико пута је поновио ово питање и наставио:

- Слободан Милошевић је морао да се диференцира од националиста. Јесте проблем Косова тежак, али ту је морао друкчије поступати.

Ове његове речи су ме подстакле да поново поменем како је он одиграо кључну улогу на Осмој седници ЦК СКС. Прешао је преко ове моје упадице. Није ни реч рекао. Вероватно је имао добре разлоге за то. Као пензионер уживао је одређене бенефиције. Имао је аутомобил и шофера на располагању али и специјално обезбеђење.

ПИТАО сам га шта мисли о Пери Стамболићу, иако сам знао да се од Осме седнице њих двојица не трпе:

- Пера је један од ретких функционера који је пружао отпор Титу, али га није имао у џепу. Многи су долазили код Тита и покајнички плакали, али то није чинио Пера. Ја сам се дуго одржао на челу Армије зато што никад нисам водио кадровску политику као Слободан Милошевић, него је то радила кадровска комисија на коју сам увек могао да се позовем. Не допада ми се политика овог Рачана, то води расцепу међу члановима СКЈ у Хрватској на националној основи.

Главна поента овог нашег сусрета је била да га наговорим да пише мемоаре, посебно да опише своје сусрете са Титом. Нарочито о томе како је као секретар за народну одбрану два пута давао оставку. Рекао је да је водио белешке, али да су оне несређене, па је потребно да то неко обради.

ПРОШЛЕ су три године од тог сусрета. Ја сам почео да сређујем белешке из разговора, које сам водио са водећим југословенским политичарима, па ми је Љубичић био неопходан да појасни неке односе међу њима. Позвао сам га телефоном крајем фебруара 1993. године. У почетку телефонског разговора одбијао је да разговра о историји и упућивао ме на Перу Стамболића, вешто набацујући како зна да смо пријатељи.

- Нисам видео Перу четири године - рекао сам.

Он се на ову моју реплику грохотом насмејао и одједном се отворио и почео да прича:

- Ужичани ти нешто замерају (вероватно је мислио на моје критичке написе о борби на Кадињачи), ја ти не замерам, имаш право да изнесеш свој суд. Да ли ти ја заиста могу помоћи?

По тону гласа схватио сам да ипак жели да се сретнемо. Нашли смо се 3. марта и разговорали више од два сата. Опет је почео да мигољи. Изговорао се да ми он ипак не може много да помогне. Међутим, кад сам му напоменуо да је он незаобилазни сведок неких кључних догађаја, не само српске, него и југословенске историје, почео је да се отвара.

ЗАПОЧЕЛИ смо причу, најпре о Осмој седници ЦК Србије, а потом о односима Тита и Јованке. Разговор је текао спонтано о бројним личностима, које су играле одређену улогу у српској историји најновијег времена.

- Што се тиче Осме седнице, дечки су се посвађали, Иван и Слободан. Иван више није имао поверења у Слободана и ја сам најпре покушао да их помирим. Као и обично заказали смо састанак у ужем кругу нас десетак. Расправљали смо од поднева до поноћи и тек у поноћ је Иван поставио питање Слободана.

- Што то ниси поставио на почеку дискусије него на крају - рекао сам Ивану. Тако смо могли да о томе темељно да расправљамо. Изгледа да су тачне тврдње да је Иван припремао удар на Слободана. У време кад му је истицао мандат председника Председништва Србије почео да губи поверење у Слободана и осећао се несигурно, па је хтео да доведе Драгишу Павловића, секретара Градског комитета на чело ЦК Србије, да би и даље имао утицај и водио главну реч у Србији.

УПРКОС њиховом неслагању, Љубичић је имао намеру да сачува Ивана предлажући му да он дође на његово место у Председништву СФРЈ али Иван то није прихватио. Непосредно пред почетак Осме седнице покушао је да убеди Ивана и Буцу Павловића да се све заврши без расцепа у Партији. Павловић је одбио овај предлог рекао да је дао реч друговима и да је мора одржати, јер је на седници Градског комитета критиковао Слободана Милошевића, због олако датих обећања да ће решити питање Косова и Метохије. И Иван је одбио компромис и ишао на обарање Слободана. Љубичић је као први дискутант на Осмој седници предложио да Драгиша Павловић да оставку и да се спор између Ивана и Слободана превазиђе.

Љубичић је испричао и да су Иванова браћа написала говор са којим је требало да привуче већину чланова ЦК на своју страну. Генерал се бојао политичког разлаза у Србији и желео је да обојица (Иван и Слободан) остану на власти. Био је свестан да ако остане само један - он ће постати лидер - и то се догодило.

- Саветовао сам Слободана Милошевића да не шаље Бору Јовића у Председништво Југославије, јер је свађалачки расположен. Сматрао сам да је за то место био погоднији Иван, а велико је питање је да ли би и он успео - рекао је Љубичић.

ПОТОМ смо причали о Титу и Јованки. Потврдио ми је причу коју сам чуо од Пере Стамболића да су Доланц, Љубичић и Пера 1977. године отишли у Игало, да на броду "Галеб" разговарају са Титом о Јованки. Успели су да га убеде да је поведу са собом у Београд на лечење код психијатра. Кад су стигли на аеродром у Београду Љубичић и Доланц, изговарајући се државним обавезама, оставили су Јованку са Пером. Јованка је одмах посумњала да је воде у лудницу.

- Она је била болесна жена, хтела да буде председник државе и са мном је разговарала шта ће бити са њом после Титове смрти. Најпре је мене покушала да ангажује да јој у томе помогнем, па кад сам је одбио отишла је код генерала Ђоке Јованића.

Тито се жалио мени да га је Јованка кињила, да од ње није могао мирно да спава. Носио се мишљу да поднесе оставку, па да се од ње разведе, јер то није хтео да учини док је на функцији председника Југославије. Плашио се њених претњи, а пре свега да га својом тежином и јастуцима не задави. У том страху Тито је једну ноћ провео у купатилу закључан, где сам га сутрадан затекао. Радио сам на томе да га поштедим брачних размирица, да би на миру могао да доноси одлуке. Јованка је сматрала да је она заслужна што је Тито уживао углед посебно у свету приликом стварања покрета несврстаних земаља - био је изричит Никола Љубичић.

На крају је отворено рекао да је имао идеалну шансу, после Титове смрти, да преузме власт, али да није имао такве амбиције.

РЕАГОВАЊЕ

НАШОЈ редакцији обратио се Никола Љубичић, син генерала Николе Љубичића, поводом фељтона о Осмој седници ЦК КП.

- У вашем фељтону од уторка 27. септембра ваш новинар написао је да је мој отац Никола Љубичић подржао Милошевића због мог лошег пословања у Бечу, што су неистине. У Беч сам на посао отишао у новембру 1990. године и тамо био до октобра 1992. у фирми "Инекс" из Београда а не "Генекс", како је објављено. То је, дакле, било две године после Осме седнице. Отишао сам са места заменика генералног директора "Инекса" и никада нисам имао лоше резултате.