У ТРЕЋЕМ сусрету са Николом Љубичићем хтео сам да проверим да ли је тачна прича да је Тито, много раније пре смрти, позвао свог генерала и показао му место где жели да се сахрани. Није се много премишљао и рекао је:

- Једнога дана пре Титове смрти одвео ме је у цвећару и рекао да би желео ту да се сахрани. Разне приче које су ширили генерал Долничар и Обрен Ђорђевић, шеф обавештајне службе у Србији, да Тито није био у ковчегу кад је организована сахрана, апсолутно нису тачне. Гробница је рађена на брзину, па није била стабилна и добро урађена. С тога се морала касније дограђивати и дотеривати и због тога је вађен ковчег, а не зато што Титови посмртни остаци нису били у њему.

Кад већ спомињемо Тита, да кажем да је његова највећа грешка то што је омогућио да републике буду као државе, што је убрзало распад Југославије. Он је био последњи велики државник не само Југославије, него и света. Поводом његове смрти и у француској штампи је писало да је отишао последњи велики државник из Другог светског рата.

ЗА РАЗЛИКУ од многих српских политичара, пензионисани генерал је говорио да Тито није био србождер. Само у ужички крај је долазио 13 пута. (Кад је посетио Ужице 1959. године, био сам присутан. Задовољан дочеком изговорио је: "Драги моји Ужичани." А то није рекао у Кумровцу где се родио.)

Без увијања, питао сам га зашто су га мрзели чланови Председништва СФРЈ из западних република.

- Зато што сам знао да ударим песницом по столу и они су тада повлачили своје претеране захтеве.

Дотакли смо се ратних збивања у Босни и Херцеговини. Био је бесан на Радована Караџића, Шекспира, како је звао Кољевића, и на Биљану Плавшић.

- Ону су четници, окривљују ЈНА, а треба да знају шта их чека, јер су неприпремљени улетели у рат и жртвовали српско становништво у Босни и Херцеговини. Ратко Младић већ изиграва војводу, па је скројио и капу сличну Мишићевој. Натоварили су Србији избеглице и санкције. У своје време сам говорио Слободану Милошевићу да ће Немачка чим се уједини кренути у правцу Југославије. Сматрам да Србији не би помогло ни да смо тражили контакт са Немачком. Њој је мало Словенија и Хрватска, него хоће целу Босну. Хоће да искрваре Срби и Муслимани, и да највише користи имају Хрвати. Хоће све до Дрине, и не само то, него Санџак и Косово, а и Војводину.

- Док сам био у Председништву СФРЈ свађао сам се са Врховцем и другима из Хрватске и Словеније због Косова. Шувар ми се жалио да му Милошевић не да да посети албанске рударе, који су штрајковали 1988. године због смењивања Азема Власија са водеће партијске функције на Косову, а после и због хапшења. Рекао сам: "Ти си председник Партије, иди тамо."

И он је заједно са Милошевићем посетио рударе штрајкаче.

ОВДЕ је био тренутак да му изнесем своје мишљење о томе како су Титови наследници у Председништву СФРЈ били минорне личности, склоњене из својих република. Сложио се потпуно са овим ставом. За Петра Грачанина, кога је из ЈНА повукао за собом у Србију, а који је једно време осамдесетих година био начелник Генералштаба ЈНА, Љубичић је рекао да је он човек који није навикао да издаје наређења, већ да их извршава.

Ставио сам примедбу да не само Грачан, већ и да су остали генерали били навикли да им Тито издаје наређења. Касније се показало да нису били способни да самостално доносе одлуке.

ДУГО смо разговарали о Ранковићу и Крцуну. Са Ранковићем није сарађивао, јер кад је Лека сишао са власти, Љубичић је био командант Прве војне области. Са Крцуном се дружио у току и после рата, све до његове погибије у саобраћајној несрећи 1964. године.

Љубичић се сагласио са мном да је Крцуну, доцније као политичару, сметало оно што је радио 1941. године у Ужицу, када је водио одељење за борбу против пете колоне. Крцун је био везан за Тита, као и Ранковић. Касније, последњих година живота, кајао се за све што је радио у Србији 1941. године и после рата као начелник Озне, па је утеху тражио у алкохолу.

Заједнички смо дошли до закључка да Бошко Матић, борац Друге пролетерске бригаде, није успео да нам дочара Крцунов лик кад је писао његову биографију. За Видана Мићића, џелата Друге пролетерске, који је вршио егзекуцију свих које је ова бригаде осуђивала на смрт, па и сопствених бораца, о коме је Слободан Гавриловић написао роман под насловом "Џелат" Љубичић је рекао:

- Он је патолошка личност, која је у Нишу после рата причала да јој је необично кад нема кога да стреља. У току рата никог нисам стрељао.

ИЗБЕГАО сам да поменем случај кад је у Фочи из пиштоља убио једног недисциплинованог борца. У Другој пролетерској бригади посебно је уважавао Цану Бабовић, заменика комесара бригаде.

Занимљива су била његова размишљања о Пери Стамболићу. Сматрао га је човеком са великим заслугама. Вероватно и због тога што га је предложио да буде председник Председништва Србије, кад се 1982. демобилисао из војске. Разишли су се уочи Осме седнице, кад је Пера безуспешно покушао да брани Ивана.

У јавности се 1993. године појавио фељтон у коме је критикована власт Слободана Милошевића због рата и санкција Србији. У том контексту је спомињан и Љубичић, као један од важних фактора који је омогућио Слободану да дође на власт. На крају разговора ја сам му обећао да ћу прикупити све што се о њему пише и то му донети да заједно прокоментаришемо.

ПОНОВО сам га посетио 24. јуна. 1993. године. Донео сам све што је писано у НИН-у и "Борби" о Осмој седници, као и текст Славе Ђукића о њему у НИН-у који је објављен 9. априла.

- Сећам се да је Слава Ђукић једном дошао са Драганом Марковићем код мене ради неког интервјуа за "Политику". Није баш све било тако како он пише. Није мене после пензионисања у Србију звао само Дража Марковић, него целокупно српско руководство, и ја сам то прихватио.

- Тачно је да сам ја Титу предложио Милоша Минића за министра спољних послова, и он је одмах прихватио. Нисам улазио у обрачуне између Милоша Минића и Пере Стамболића и Драже Марковића. Када сам постао председник Председништва Србије, то је било као да сам ушао у политички осињак. Нисам био толико моћан како је то писао Слава Ђукић - рекао је Љубичић.

Упорно је тврдио да док је био председник у Србији, две године није имао никакав контакт са војним врхом. Тек после, као члан Председништва СФРЈ, одлазио је, али само колективно, код војске, кад се о њој расправљало.

- Све сам то радио да ми се не би пребацило да имам војску иза себе - био је категоричан Љубичић. Правдао се да није хушкао Слободана на Ивана Стамболића:

- Уместо мог савета да само Драгиша Павловић да оставку, Иван је кренуо оштро на Слободана и изгубио дуел.

Више није хтео да коментарише Славино писање.


ЧЕТИРИ ДИВИЗИЈЕ НА КОСОВУ

У РАЗГОВОРИМА са Венцеславом Глишићем, Никола Љубичић је признао да је на Косову 1968. године, приликом првих немира у Приштини, енергично интервенисао са војском против албанских демонстрација у Приштини:

- Имао сам иза себе Тита, који је донео одлуку, а ја сам је извршио. За време албанских демонстрација 1981. године ја сам донео одлуку да интервенишем са војском. Покренуо сам четири дивизије на Косову и Метохоји и запретио да ћу све спржити. И Албанци су одустали од демонстрација.