ГОТОВО у свим сусретима са Николом Љубичићем разговор је био поприлично динамичан. Скакали смо с теме на тему. Томе је највише доприносио сам Љубичић. Вукле су га асоцијације и у својим сећањима често је преплитао догађаје из ближе и даље прошлости. О почетку рата деведесетих и словеначком изласку из Југославије је рекао:

"Саветовао сам Кадијевића да пре рата похапси словеначко руководство, па и Анту Марковића, да их смести на Брионе са секретарицама. Ја бих бомбардовао Словенију, али не цивилне објекте. Требало их је одсећи од света, јер су били спремили кофере да беже.

Адмирал Стане Бровет и Прегел су дојављивали у Љубљану све кључне одлуке из Београда. Кадијевић није био одлучан иако је Устав био на његовој страни. Кадијевић није у праву кад тврди да ЈНА није била добро наоружана. У моје време купили смо осам тенкова и лиценцу 'Т-32' да га производимо. Словенци су тражили да раде цео тенк, а ја сам их одбио и због тога су на мене били љути Сергеј Крајгер и Франц Попит. Ми смо донели одлуку да више фабрика војне индустрије изради наш тенк. Заједно са Румунима произвели смо авион орао.

За време социјализма правили смо грешке, али смо направили огроман корак напред."

У поратном времену био се одрекао породичне земље у родном селу Каран.

- Данас то не бих урадио - био је изричит.

ГОВОРИО је и о будућности, излаз је видео у неком хуманом социјализму, можда шведском или на неки други начин.

"Једино не смемо да рехабилитујемо квислинге."

Причао сам му своје утиске из Македоније, где сам 1993. за време научног скупа имао прилике да разговарам са Киром Глигоровим, председником Македоније, и пензионером Лазом Колишевским, које сам познавао одраније, и мојим утисцима о новоствореној македонској држави:

"Македонци изгубљени, али тако и треба, кад хоће по сваку цену државу. Да имам моћ као некада, одмах бих протерао 200.000 Албанаца са Косова у Албанију.

Кардељ је пре свега био Словенац и као такав је гледао на Југославију. Старије генерације Словенаца плашиле су се германизације, а ови млади, који су радили на отцепљењу од Југославије то су заборавили."

Наравно, неизбежно је било да разговарамо и о текућој политици. Кажем му да се у Русији прича да ће санкције Србији трајати још два, три месеца, али да никад неће бити званично укинуте.

- На видику није зора и још влада мрак - каже сетно.

Помиње да је неко Словенцима продао записник са састанка председника СР Југославије Добрице Ћосића са српским генералима. То је Милошевићу дало повод да обори Ћосића са власти.

ДОТАКЛИ смо се тога како су истакнути политичари доносили важне одлуке. Кажем му да Слободан Милошевић сам доноси одлуке. Без консултација са окружењем изузев супруге Мире Марковић. Љубичић ми упада у реч и додаје:

"Али зато ће сносити одговорност. За разлику од њега Тито је консултовао људе око себе, па тек онда доносио одлуке."

Тито му је и даље мерило вредности при оцени наших политичара. Напомиње да је Добрица Ћосић био против Тита, али о томе више није хтео да говори.

Питам га кад је последњи пут био код њега Слободан Милошевић.

"Било је то пред изборе 1990. године, када сам га опоменуо да се налазимо пред ратом. Он ове садашње генерале мало познаје осим Животе Панића, који је у моје време био начелник корпуса, а сада је начелник Генералштаба."

Код Кадијевића су му се допадале само његове две тезе: велика је грешка што није неговано југословенство и што су републике постале државе.

ЉУБИЧИЋ је показао поприлично интересовање за судбину Александра Ранковића. Копкало га је зашто је Лека отишао са власти, и ко је смислио ту аферу о прислушкивању Тита. Убеђивао ме је да одем и да питам Славку Ранковић да ли је Лека оставио нешто о томе.

Препричавам му мој разговр са Јефтом Шашићем, начелником Политичке управе ЈНА, у време пада Ранковића са власти. Јефто је говорио да су аферу о прислушкивању Тита смислили и организовали Иван Крајачић Стево и Јованка Броз.

Љубичић је, такође, био убеђен да су они организатори те целе акције. Али изненада додаје:

"Мислим да иза Јованке нису стајали Руси, него су они самостално то извели."

Љубичића је посебно интересовало откуд да Крајачић пронађе Јованку, демобилисану и деморалисану партизанку из личког села Пећани, и да је пошаље у двор код Тита за собарицу. Сумња да је постојала нека тајна веза између Крајачића и Јованке, из времена ослободилачке борбе. Склон је да поверује у сведочења Владимира Дедијера:

- Наводно усташе су биле заробиле Јованку и она је боравила неколико месеци у Загребу у кући породице лекара Мартинеца, одакле је изненада нестала. Претпостављало се да је заједно са Хебрангом дошла у партизане. Породица Мартинеца се запрепастила кад је Јованку видела као Титову супругу и о њеној тајни обавестила пуковника војне безбедносне службе, а овај Ранковића, који је сматрао да је сад касно да се о томе расправља. Захтевао је од породице Мартинец и пуковника КОС-а да ћуте. Због тога је вероватно Крајачић изабрао Јованку и послао код Тита да би његове захтеве извршавала. Некако су, једно од њих двоје, сазнали да Ранковић зна за њихову тајну и то је било опасно, требало га је на неки начин елиминисати - каже Љубичић.

ДОСТА уверљиво је изнео тврдњу да Крајачић није подносио Србе, а ни Ранковића. Желео је да заузме његово место.

Целу ову причу Љубичић је узимао условно. Позивао се, на породицу Мартинец, Дедијерово писање и текст у "Глобусу", који је делове ове игре обелоданио, поготово што ништа од изнетог није демантовано.

Изнео је још један занимљив податак који је вероватно сазнао преко војне обавештајне службе, јер је у време пада Ранковића био командант београдске војне области. Крајачић је звао телефоном Брионе и интересовао се код Јованке, да ли ће после Четвртог пленума ЦК СКЈ он бити министар унутрашњих послова Југославије. Љубичић је тврдио да је Комисија, која је испитивала случај Ранковића, одредила Ивана Мишковића, шефа војне обавештајне службе, да провери техничке могућности прислушкивања. Мишковић је у извештају написао да прислушкивања није било од стране Ранковића. Два дана пре доласка ове техничке комисије у Титовој кући боравили су Крајачићеви људи. Да ли су нешто оставили иза себе, није утврђено. Симптоматично је да је Јованка све до смрти упорно тврдила да је Ранковић отишао са власти због прислушкивања Тита.


ХРВАТИ И СЛОВЕНЦИ ТРАЖЕ ОТЦЕПЉЕЊЕ

НАШ разговор сам записивао у блоку, на коме је на свакој страници стајало заглавље Председништва СФРЈ.

Љубичић ме пита: - "Откуд ти то."

Причам му да ме је фебруара 1991. позвао члан Председништва СФРЈ из Босне и Херцеговине Богић Богићевић као историчара, да разговарамо о судбини Југославије. Ја сам му пренео сазнања која сам добио за време боравка у Лондону 1990. године, да су представници Словеније и Хрватске лобирали у Великој Британији за отцепљење од Југославије, а да ниједном нису свратили у амбасаду. То ми је испричао тадашњи амбасадор Светозар Рикановић, и рекао да ће доћи до распада Југославије.

Богићевић је тврдио да то неће дозволити Европа. Месец дана касније, у марту, гласао је на Председништву Југославије против увођења ванредног стања у Југославији. Тај наш разговор бележио је стенограф. Да бих имао доказе, касније сам покушао да тражим тај записник, али нисам успео да га добијем.