ПОЧЕТКОМ јула 1993. године поново сам био код Љубичића да видим да ли је прочитао текстове о њему који су објављени у нашој у штампи и, наравно, да чујем његове коментаре поводом тих написа. Он је у том тренутку имао 77 година. Доскора је био један од најутицајнијих људи Југославији. За њега се не би могло рећи да је имао широко образовање. Пера Стамболић је често говорио да с њим није имао шта да разговара дуже од пола сата.

Многи су Љубичића негативно оцењивали, тврдили да је био ограничених могућности, да је верно служио Титу и употребљавао неке његове узречице "чим прије", "дечки" и друге. Међутим, Љубичића карактерише то што је могао да разлучи и разуме шта је било битно у одређеној историјској ситуацији. Имао је одлучност и способност да донесе праву одлуку у критичним ситуацијама. А то је карактеристика великих људи у политици. Вероватно, да су људи попут њега били на челу војске, Југославија се не би распала. Иван Стамболић је после пада са власти признао да је и он потцењивао Љубичића, али је схватио да је он изузетно лукав човек.

ПРИЛИКОМ ових наших сусрета Љубичић није био у моћи да било шта пише, па сам га убеђивао, док му је памћење још свеже, да понешто забележимо, да то остане за савремену историју. У једном тренутку је пристао да донесем магнетофон и припремим питања. Прочитао је оно што су објавили "Борба" и НИН о њему и о Осмој седници ЦК Србије.

Никако му није било јасно што га "тај Слава Ђукић мрзи, кад пише да је нахушкавао Слободана Милошевића на Ивана Стамболића".

- То уопште није тачно, као што није тачно да сам ја подржавао Минића док је Тито био жив, да сам хушкао Дражу Марковића против Минића, Ивана Стамболића против Драже, Слободана против Ивана, да бих на крају завршио каријеру као водоноша Слободана Милошевића. Ја се никад нисам мешао у њихове односе. Чак нисам знао какви су односи међу њима.

- Саветовао сам Ивана да не иде против Слободана. Иван је хтео да наметне Буцу Павловића и обори Слободана. Онда се Слободан обратио мени и Душану Чкребићу и другима са стране да му помогнемо.

ЉУБИЧИЋ је имао идеју да Ивана пошаље у федерацију да би га удаљио из Србије. Током овог последњег разговора био је разочаран у Слободана Милошевића, јер се више од три године нису уопше ни срели ни чули телефоном. Магнетофон је забележио и ова његова размишљања:

- Нисам манипулисао Титом, како тврди Јованка, него сам проценио да није добро да те снаге победе, ту пре свега мислим на либерале. Да је Иван прихватио моје предлоге, можда би све друкчије било. У СКЈ покрет за Југославију не видим личност која би овај покрет повукла напред. Предлагао сам да Грачанин буде министар војске, а не Кадијевић, који је оклевало. Да се Грачанин нашао на фронту уместо њега, он не би склапао уговоре, споразуме и договоре са Туђманом, али то Мамула није прихватио. Није ми апсолутно јасно да ли је Кадијевић кукавица или издајник.

Љубичић није хтео да коментарише Крцунову карактеристику, о којој је писао док је био у Другој пролетерској бригади: да је оштар и нервозан, али способан командант. Само је напоменуо да су док је он, Љубичић, био командант батаљона у Другој пролетерској имали најмање губитака, јер се борио против јавашлука и за дисциплину у јединици.

НИЈЕ могао или није хтео да објасни у чему се нису слагали Крцун, док је био председник владе Србије, и Пера Стамболић, као председник Савезне владе. Сетио се свих ужичких омладинаца - Десе Петронијевић, Ћетеновића и других.

Када смо разговарали о актуелној привредној кризи, тврдио је да најбезболније пролазе сељаци, који су га, иначе, исмевали кад их је као председник Србије саветовао, као бивши пољоприведни техничар, како да обрађују земљу. Био је убеђен да ће се у будућности на југословенском простору створити некаква асоцијација, без обзира на то што је био рат, јер је годинама постојала заједница југословенских народа. Доста му је било Црногораца и њихове борбе за српство:

- Ми Срби смо култивисанији од тих што су дошли да нас воде, Костића и других - јетко је рекао.

Није видео тих година ниједну личност са визијом, која би могла да нас поведе у нешто боље. У том контексту поменуо је и Милана Панића и његову идеју о економској интеграцији Балкана. За себе је стално говорио да се бавио искључиво својим послом:

- Никад се нисам борио за власт, како тврди Јованка. Видео сам како је Тито живео - као у кавезу. Досађивали су му разноразни полтрони који су решавали само своје проблеме. Нисам форсирао Доланца код Тита. Морам да кажем и то да се адмирал Мамула ставио на страну Ивана Стамболића. Ја сам нешто друго очекивао од Осме седнице, да ће Србија привредно јачати и на тај начин везивати друге републике за себе. Дечки су отерали старе револуционаре, а њих је запљуснуо националистички талас.

СЛОЖИО се с мојом констатацијом да српско питање није требало решавати ратом, иако ми је на претходном сусрету говорио да би он бомбардовао Словенију. Из разговора се видело да је дубоко разочаран у Слободана Милошевића, који је, по његовом мишљењу, окружен полтронима.

На крају, када сам споменуо да сам спреман, уз његову помоћ, да заједнички урадимо његову комплетну биографију, открио је да поред дневника има и нешто од мемоара, написаних руком, и да би требало да то неко прекуца. Обећао сам да ћу се заложити код директора Архива Југославије Миодрага Зечевића да се ти мемоари откупе.

После два дана отишао сам код директора Архива Југославије Миће Зечевића, правника и историчара, с којим сам дуго година сарађивао. Он је пристао да тај Љубичићев рукопис Архив прекуца под условом да се тренутно не објављује.

ПОЧЕТКОМ јула 1994. био сам последњи пут код Љубичића. Николу сам обавестио да ће Архив Југославије прекуцати његов рукопис ако га буде завештао Архиву. Детаљније ме је обавестио шта тај рукопис садржи. То је дневник из времена кад је командовао четвртим ужичким батаљоном у Другој пролетерској бригади. Занимљиво је да Ужичане ово није интересовало. Затим је имао белешке које је водио као секретар за народну одбрану. Наравно, имао је записа и о Јованки:

- Она је хтела да ме смени и ја сам давао оставку Титу у Карађорђеву. Тада сам му рекао: "Без мене се може, а без тебе, Тито, не може се." И он није прихватио моју оставку. Ја сам још једном давао оставку 1969. године заједно са Шумоњом, начелником Генералштаба, две године пошто смо дошли на чело војске. Али то данас никог не интересује. Инересују их само трачеви.


АТЕНТАТ НА КНЕЗА МИХАИЛА

НЕ ЗНАМ како смо дошли до приче о завери против кнеза Михаила. Вероватно је то питање покренула Љубичићева супруга Вера. Она је поменула да јој је баба причала како су њени прадедови Радовановићи убили кнеза Михаила. Они су познавали будућег краља Петра, јер су заједно са њим студирали у Паризу. У заверу је био укључен и Миливоје Блазнавац. Он је волео кћерку Анке Констатиновић, којом је Михаило намеравао да се ожени, иако му је била рођака, и са којом се Блазнавац касније оженио. Иако је био завереник, као један од намесника, хапсио је заверенике. После му је кнез Милан послао пиштољ да се убије. У ствари, највише је против Михаила радила Персида Карађорђевић, да би свог сина Петра довела на престо у Србији.