У НАСТАВКУ разговора, Никола Љубичић је причао о Ужицу и изричито рекао да никад више неће отићи у завичај:

- Одрекао сам се имања после рата. Мислио сам да ће заживети земљорадничке радне задруге. Имам сестру у Ужицу коју понекад чујем телефоном. Кућа ми је спаљена за време рата... Никад нисам отишао на место где се налазила. Родитељи су ми малтретирани од сарадника окупатора и брзо су умрли. Не волим Ужичане, то је лош народ. Живе у оној рупи и сеире један над другим. Никог не уважавају. Међу првима су уклонили Титов споменик са Трга партизана у Ужицу. То је вандализам. Да сада имам моћ, обезбедио бих средства да се честито изучи шта су урадили српском народу партизани, шта четници и шта Недић.

Нажалост, изгледа да је заборавио да сам му ја 1987, као члану Председништва СФРЈ, када је имао моћ, предлагао да ми помогне да напишем синтезу о Србији у другом светском рату, а он ми је лежерн одговорио: "Консултујте се и с другим политичким актерима у Србији."

КАД је у Косјерићу говорио да не треба прогонити децу четника, побунила су се деца партизана: док су они ишли на радне акције и изводили друге омладинске активности, деца четника су се школовала и заузела кључна места.

- У пролеће 1972. Марко Никезић, Латинка Перовић, Дража и ја повели смо Тита да посети Ужице. У тренутку кад су ишли кроз Крчагово, испред фабрике оружја изашли су радници и пљескали Титу. Кад смо наишли ми из руководства Србије, један грлати дугајлија из масе радника је узвикнуо: "Народе, не пљешћи, ови нису важни" - болно је испричао Љубичић. Болело га је што га Ужичани нису уважавали и што су покренули аферу против њега одмах после Осме седнице.

ТРИ месеца после Осме седнице, 18. децембра 1987, са Бранком Петрановићем држао сам предавање у Марксистичком центру у Ужицу, о албанском национализму и међунационалним односима на Косову и Метохији. У дневник сам забележио да је тог дана одржан састанак општинског комитета у Ужицу поводом чланка Драгољуба Голубовића Пижона у "Дуги" о Милоју Миловановићу као ужичком Чичикову. У том тексту је писало да је председника Градског комитета СК Ужица Ристовића звао телефоном Никола Љубичић и рекао му да не кују заверу против њега и да оставе Славка Лазића, директора "Јелове горе", на миру. Љубичић је био уверен да су му ту аферу наместили Иван Стамболић и адмирал Бранко Мамула, да су измислили да му је Славко Лазић изградио викендицу у Чортановцима на Дунаву, у знак захвалности што му је Љубичић помогао да изгради фабрику ракије у Добродолу.

Кад сам га питао о тој афери, он ми је објашњавао да то није била његова викендица него његовог шурака. Касније се у јавности ширила вест да је Лале Секулић, који је продавао лекове војсци, купио Љубичићевом сину Кољи кућу у Лондону.

При самом крају последњег сусрета и разговора, Никола Љубичић је недвосмислено рекао да сматра да је била велика грешка то што су Муслимани под тим именом признати као народ:

- То је изазвало солидарност целокупног исламског света. Да су се бар назвали Бошњацима или било којим другим именом. Ми Срби смо анархичан народ и зато нас треба строго кажњавати. Тито је био ауторитет не само за Насера и Гадафија, него и за Никсона и Кисинџера, којима је приликом посете Југославији 1971. године одржао предавање о светској политици. Пред смрт је оценио да су Руси погрешили што су ушли у Авганистан.

ПОНОВО се вратио на причу о Јованки и о томе зашто је била опседнута њиме и Доланцем:

- Био сам умешан заједно са Доланцем и Пером Стамболићем у односе између Тита и Јованке кад је њихов брак дошао у алармантну кризу у Игалу 1977. године. Заједно смо пошли нас тројица у Херцег Нови и са собом понели лекарски извештај о Јованки. У том извештају су лекари навели, иако нису могли да утврде њено тренутно психичко стање, да је патила од маније гоњења и жудње за влашћу. Тај лекарски извештај смо предали Титу на броду "Галеб" и захтевали од њега да Јованку поведемо у Београд да се лечи.

- Једне вечери смо Пера и ја шетали поред мора у Игалу са Јованком. Она нам је тада говорила о угрожености српског народа у Хрватској и томе како да ми хоћемо да је пошаљемо у лудницу.

УСПЕЛИ су да је одвоје од Тита и доведу у Београд. За Тита из тог времена разлаза са Јованком, Љубичић је рекао:

- Тито није више био Тито, него немоћни старац, неодлучан и повучен. Оговарали су га из његовог окружења, да га она држи у шаци и да се он ње боји. Ја сам је осујетио у њеним намерама мојом кадровском политиком. Због тога ме она највише мрзи.

Није нимало чудно што је Јованка до смрти 2013. године непрекидно изјављивала: "Љубичић и Доланц, два гада."

А мени је Радиша Гачић, секретар Председништва ЦК СК, испричао да је Љубичић за Јованку рекао да је гадура. Комплименти на највишем нивоу.

ВИШЕ нисам покушавао да разговарам са Љубичићем. Умро је 13. априла 2005. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, а не у Алеји народних хероја, где су сахрањени Крцун и остали народни хероји. Присуствовао сам његовој сахрани. Иако је 15 година био војни министар СФР Југославије и имао највиши војни чин генерала армије, нико испред војске није говорио на сахрани. Једино му је Олга Живковић одржала посмртни говор, као саборац из Друге пролетерске бригаде. Пошто је потпуно заборављен, покушао сам да изнесем бар нешто о њему, да се не заборави да он није био безначајна личност.


ЈОВАНКИНА СТРАДАЊА

ИАКО Јованка Броз није била историјска личност, самим тим што је била супруга историјске личности доживела је славу и страдање од историје. Остало је необјашњиво зашто су је од одвајања од Тита 1977. до смрти 2013. године држали у тоталној изолацији и без икаквих права.