НЕЗАВИСНО од тумачења и пристрасности, сви знамо причу о Петом октобру. Чињенице, макар: ко је кога сменио, ко је кога заменио, шта се после десило и шта се сад зато дешава. Знамо и фантазмагоричну легенду о Шестом октобру. Те како се ко понашао, те шта је тај датум све требало да буде, а није, те како Пети октобар заправо није успео јер није било Шестог... Све то знамо. А не знамо причу о Седмом октобру. Најважнијем од свих давних октобарских датума. И нико не зна ништа о томе да би се све лепо завршило да је дошао Седми октобар. Штета, баш. Јер није.

А Седмога октобра је Србија и Црна Гора - и то цела њена територија - требало да буде примљена у Европску унију. На исти онај начин на који су примљени Бугарска и Румунија седам година касније - без акања са поглављима, испуњавања критеријума, бриселскога преговарања и померања датума пријема до унедоглед. Ако је Седмог октобра и сметао некакав недостатак одмака од национализма, све би се то већ некако заборавило кад Хрватска буде примљена у ЕУ. Или ако је недовољна дистанца од популизма тада била замерка, то би се поправило, уз мало стрпљења, при појави Ердогана, Орбана, Качинског и иних, а што ће сад да се нахапају процената на пролећним изборима за Европски парламент. Чак и да су уједињени Енглези и Велшани тада имали нешто против да уједињени Срби и Црногорци уђу у ЕУ, све би то било ништавно при појави Брегзита. Индид.

Седмога октобра требало је одштампати неколико хиљада табли на којима пише "Продаје се" или "Није за продају". И такве табле потом полепити којекуде имајући у виду да се купују предузећа а не грађевинска земљишта; трговачке фирме а не локали; природни ресурси а не багателна роба; запослени а не субјекти отпремнина; плацеви а не пашњаци. На тај дан није требало запошљавати директоре и којекоје управљаче због партијске књижице, једнопоподневног револуционарног стажа и легенди о количини сузавца ушмрканог у кратком периоду док су се Легија и Павковић предомишљали на коју ће страну. У седмом дану тог месеца октобра читање књига о колонијализму било би корисније од читања телеграма подршке из света, познавање историје бананорепубликанизованих земаља Латинске Америке било би корисније од симпатија спрам Прашком пролећу. Јер колики смо Чеси, такво је и пролеће, а колики смо Колумбијци, толике су и банане. А нису мале.

У дану који дође после Петог и Шестог октобра могао се, на пример, донети декрет да свако ко руководи државом мора да живи у Ужицу и мора сваког радног дана да иде колима на посао у Београд. А кад радно време истекне мора да се врати кући, истим путем и на исти начин. Канда би се на тај начин Ибарска магистрала у неком тренутку учинила коридорскијом него што је, ево, 18 година касније, кад се уз фанфаре улази у Златно Доба, све рушећи брда пред собом и ударајући уз новогодишњу расвету камене темељце за гондоле и фабрике летећих аутомобила. Тог Седмог октобра, надаље, ваљало је можда средити и судство и здравство, ако ни због чега друго онда чисто да ето директор ни мање ни више него Хитне помоћи не чека на правду ургентних 13 година. И уопште, свашта је могло да се среди, од медија до докторских студија, од резиденција до субвенција, од културе до култура пољопривредних, од свих коалиција до свих полиција (илити од Дружби до Служби). Него није. Јер није дошао тај Седми, дан некако битнији и од Петог и од Шестог.

А да је дошао, како то уме да буде са тим фантастичним и измаштаним датумима, можда би тада неко набасао на какву кристалну куглу. И у тој кугли би се онда могло видети - сем би било од тада до сада - како у једном истински нелогичном ћошку штампане хартије, осамнаест година и једну индустријску револуцију касније, неки мамлаз ево обилато незахвално и још обилатије накнадно паметује шта је све могло а шта није. Али ни та кугла није нађена, ништа се, баш ништа битно није десило тада. Сем што је у неким великим светским метрополама, на неким важним столовима, једна ставка прецртана са списка задатака. Осим у Токију. Тамо је у то време, седмог октобра 2000. године, живела Јадранка Стојаковић. И можемо, за потребе краја овог текста, да је замислимо како пребира по жицама и певуши, за своју а помало и нашу душу.

Све смо могли ми, да је други био дан.