ХРВАТСКА је зрело демократско друштво које се може суочити с прошлошћу, изјавио је пре неког јутра на Хрватској радио-телевизији извесни Смиљан Томашевић. Нормалан човек, и у Србији, и у Хрватској, па и на Исланду, или Барбадосу, помислио би да је потпредседник Удруге хрватских драговољаца домовинског рата доживео просветљење и катарзу, те одлучио да својим хрватским сународницима укаже на чудовишне злочине почињене у ближој и даљој прошлости над њиховим српским комшијама. Проблем је, међутим, што Томашевић суочавање с прошлошћу види у скидању терета који су Срби наметнули хрватском друштву тако што су се у великом броју одазвали позиву власти младе Независне Државе Хрватске и упутили се ка бројним јамама и "радним" логорима где су оставили своје кости, али и што су у сразмерно малом броју поверовали лицемерном позиву првог председника младе Независне Демократске Хрватске из августа 1995, па су у својим домовима мирно дочекали нове домовинске ратнике са старим симболима и обичајима ратовања.

КАКО тачно изгледа то "суочавање с прошлошћу" које својим чистокрвним сународницима нуде Томашевић описано је током представљања културне манифестације назване "Фестивал домољубивог филма Гордан Ледерер" по сниматељу ХРТ-а погинулом током сукоба у Костајници августа 1991. године. Сам Томашевић и аутор фестивала Маријан Цапек, који су представљали програм фестивала, нису, међутим, били главне звезде ХРТ-овог јутарњег програма. Ту улогу и светлост рефлектора преузела им је водитељка Љиљана Винковић, која је са више страсти и ентузијазма за "суочавање с прошлошћу" говорила о главним остварењима која ће бити представљена публици. Ради се о документарним остварењима "Мит о Јасеновцу" Романа Лељака и "Сто година србијанског терора у Хрватској 1918-2018" Јакова Седлара, од којих би макар један требало да добије Оскар, с обзиром на то да је пропагандистичко остварење "Бели шлемови" посвећено "хитној помоћи Исламске државе" Америчка академија филмских наука 2017. прогласила за "најбољи документарац".

НЕМА много потребе говорити о ова два "документарна" остварења, пошто су сами називи довољно речити српској јавности и већ сами они изазивају рефлексни акт којим се садржај желуца враћа кроз уста и избацује у спољашњу средину. Са каквом то прошлошћу грађани Хрватске доиста треба да се суоче? Са оном коју им представља Роман Лељак, бивши припадник Контраобавештајне службе ЈНА, у два наврата правоснажно осуђивани фалсификатор и преварант (први пут 1989. године на 14 месеци затвора због "крађе техничке опреме, незаконитог снимања и крађе одређеног новчаног износа" и други пут у Словенији 2008. на три и по године због фалсификата и проневере тешке нешто више од милион евра)? Лељка и данас хватају у фалсификатима и преварама, попут Србима не претерано наклоњеног хрватског историчара Твртка Јаковине: "Али, Роман Лељак је аматер, а уз то он и лаже. Његова референца да у Словенији почива 140.000 Хрвата погинулих након Другог свјетског рата напросто је лажна. Он спомиње као референцу трећу страницу књиге аутора генерала Косте Нађа о завршним операцијама, но та бројка не налази се ни на трећој страници, ни уопће у тој књизи".

МОЖДА је реалнија она прошлост коју, на пример, описује један од идеолога и оснивача италијанске Фашистичке партије, учесник чувеног "Марша на Рим", а касније ратни извештач дневника "Коријере дела сера", Курцио Малапарте у својој књизи "Капут" из 1944. године. Сведочећи о свом сусрету с Антом Павелићем, Малапарте је написао: "Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима 'Фортнум енд Масон', на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: - Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не? - То су остриге из Далмације? - упитао сам поглавника. Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: - То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију".

Паметном довољно.