ЧИЊЕНИЦА да је ратни командант муслиманских снага у Сребреници Насер Орић поново ослобођен оптужби да је не само по командном ланцу одговоран за монструозне злочине над Србима него да је многе од њих починио лично, својом руком, никога не чуди. Мало ко реалан је и очекивао другачији исход. То што је (засада) избегао правду и што није проглашен кривим, никако не значи и да је невин, па би свако ко се чиста срца гнуша ратних злочина, "геноцида" и других "варварстава" требало макар да се дистанцира у односу на ову особу и да је не хвали, ако већ не може јавно да је се гнуша. Јавна одбрана ове персоне разумљива је када то чине његови адвокати, син Амар, или његови бивши саборци (да не кажемо саучесници). Апсурдно је, међутим, када то чини неко ко се декларише као заступник жртава и неко ко је због свог мировног ангажмана био чак номинован за Нобелову награду за мир.

"ПОСЛАЛА бих само једну поруку Тужилаштву да престане са хапшењем људи који су преживели геноцид, који су криви само зато што су преживели. Јако велики број злочинаца је слободан, нека хватају злочинце, нека не хватају људе који су шамарали, који су били само стражари, нека хватају извршиоце и команданте који су чинили злочине и геноцид", рекла је по изрицању ослобађајуће пресуде Орићу председница удружења "Мајке Сребренице" Мунира Субашић, која неким чудом није добила Нобела. По принципијелној мајци која жали само своју децу и подржава убице туђе деце (изјавила је и да јој је такође оптужби за ратне злочине правоснажно ослобођени Анте Готовина "омиљени генерал" и да га "обожава"), Орић би, због чињенице да је избегао судбину својих бројних сабораца, требало да има имунитет и буде амнестиран за вађења очију, силовања и клања која је, према многим сведочењима, лично починио. И то не само над Србима. Али како је то Орић "преживео геноцид"? Тако што је град који је "бранио" напустио пре него што су српске снаге покренуле операцију у овој "демилитаризованој зони", што је изненадило чак и његове америчке савезнике (анализа ЦИА од 18. јула 1995). А ако је кривица само у "преживљавању геноцида", како то да онда и други нису оптужени за тај злочин, укључујући и Муниру. Мунира се противи и прогону оних који су само "шамарали" и били само "стражари". Иако делује безазлено, по Женевској конвенцији ни "шамарање" ратних заробљеника није дозвољено и представља окрутно поступање, или, у најмању руку, конвенцијом забрањено "повређивање личног достојанства и увредљиво и понижавајуће поступање" (члан 3 Конвенције). А стражари? Иако се немачким "стражарима" и дан--данас суди за ратне злочине од пре 70 година (у Немачкој је управо у току један такав процес), не верујемо да би се Мунира ставила у одбрану, на пример, Предрага Бановића, осуђеног стражара из логора Кератерм. Ако би га бранила, онда није борац за правду и жртве, а уколико не би, онда значи да се залаже само за "стражаре" и жртве једне сукобљене стране, што је злочин само по себи. Да је у Мунириној глави овако, да не треба прогонити "шамараче" и "стражаре" једне стране, а друге треба, указује чињеница да управо она стоји иза списка од 22.000 српских злочинаца које треба прогонити и казнити. Просто је немогуће да је оволики број "извршилаца и команданата који су чинили злочине и геноцид" у било којој војсци, а посебно ако се узме у обзир да је у операцији "Криваја 95" јула 1995. учествовало укупно 9.750 српских војника.

МУНИРА не даје одговор ни на питање ко је, ако су Орић и његови само "шамарали" и "стражарили", на крајње бруталан и суров начин убио више од 3.000 Срба у околини Сребренице. Да ли су умрли од шамара? Да ли их је побио неко од 22.000 "српских злочинаца"? Да ли су им гробнице празне? Да ли их не помиње јер је те жртве не занимају? Занимљив је и приступ, заједно с Мунириним "Мајкама Сребренице", за Нобелову награду за мир кандидованих српских "Жена у црном". Њима смета искључиво када неко негира српске злочине, али са онима који негирају злочине над Србима, као што су ове "мајке", тесно сарађују и спремне су да заједно с њима иду и у Осло по награду. Због овога не чуди и што београдске "Жене у црном", по медијским извештајима, "вређа" и "провоцира" када им неко довикује да је "Насер Орић убица". Не, он је само стражарио, шамарао и из Тузле штитио Сребреничане од "геноцида".