ИДЕОЛОГИЈУ и политичку праксу су југословенски комунисти црпели из омладинских покрета пре 1914. који се називају Млада Босна, Млада Хрватска или Jungslawen, како их је звао гувернер Босне и Херцеговине, генерал Поћорек. Програм странке од 1920. предвиђао јe избијањe југословенске револуције и стварање совјетске републике Југославије, а облик власти би била диктатура пролетаријата. Први историјски препознатљив корен југословенског комунизма је са собом унео и тумачење социјалне револуције као личног терора.

У исто време, са собом су носили и дух југословенског унитаризма. Иако има теорија да је у Словенији Национална комунистичка партија створена 1920, а не како се у већини научних истраживања тврди 1937, у националном питању је југословенски комунизам своја програмска решења позајамљивао и адаптирао из раније традиције пре 1914, као и идеологија великих културних покрета и странака. Југословенски комунисти су од почетка били нејединствени у свим битним стварима програма и циљева.

ВЕЋ на изборима 1920. издвојила се једна група "партијске опозиције", углавном људи из раније Социјалдемократске партије Србије, на челу са Живком Топаловићем и Драгишом Лапчевићем, која је одбила да се кандидује на општинским изборима пре него што се њихово становиште не објави у партијском органу "Радничке новине". У септембру 1920. су објавили Манифест опозиције Комунистичке партије Југославије. Основни захтев у том манифесту се односио на програмско начело о неопходној хомогености партија и начина њеног приступања Трећој интернационали у Москви, која се формира у марту 1919.

Никакви избори југословенских делегата нису обављени, а закључци Интернационале су без поговора и без примедаба усвајани. Помињано је да "совјетски режим" одређује шта је револуција и како би требало да се води, да се чак предвиђа и укидање самосталних комунистичких партија и усвајање само једне светске. Нису се слагали да "руски бољшевици увек могу да буду господари конгреса" Интернационале, да се у партијама не дозвољава опозиција, тражи гвоздена дисциплина и уводи унутрашња цензура.

"АКО се хтела једна војничка централизација, она је заиста и постигнута. Успостављена је најпунија диктатура вођа." Основно неслагање је касније објаснио главни идеолог тадашњег југословенског комунизма о националном питању Сима Марковић, да комунистима може бити циљ успостављање совјетске власти, али да до остварења тог далеког циља не може нико бити равнодушан на то да ли ће се донети устав парламентарне демократије или апсолутистичке монархије.

Национално питање у Југославији после 1928, у њеним првим годинама, било је дечја болест југословенског комунизма. И кад се одмакне од те колевке из које је 1919. он изашао на светлост дана, то ће остати болест од које се није могао излечити. Кад је историја 1945. то питање ставила у руке да га реше по својим мерилима историјске правде, комунисти су се показали као гробари те југословенске државе, са којом од почетка нису знали шта да ваљано ураде. Страх од социјалних немира је ипак била блажа опасност за нову југословенску државу. Праве тешкоће су се осећале од сепаратистичких покрета два католичка народа и националних мањина.

Када се ствара уједињена југословенска држава, онда се показује да главне српске политичке странке нису у стању да њену државност изграде вођене истим ентузијазмом којим су се пре светског рата 1914. борили за њу. Цела српска интелигенција се показала недораслом да разуме и нађе историјски лек за католички сепаратизам. Одједном се показало да на српској страни у борби за успостављање заједничке државе стоје политичке странке, култура и истакнути појединци. Читав народ се предао утопији успостављања тога циља. Врло брзо, пре него што је рат 1918. завршен, видело се да са католичке стране стоје само еманциповани и високообразовани појединци, са својим малобројним политичким групама.

Последица тога је било преношење духа депресије са католичког дела државе на друштвену елиту на српској страни. Уместо да друштво само оствари, преко мреже друштвених организација, цивилног друштва, како се тај мозаик неполитичких организација назива, сви очекују да држава и администрација воде и остваре уједињење југословенских народа у једној држави.

Жалећи што Срби у новој држави нису организовали националну и културну акцију "приватну иницијативу", како се говорило, филозоф Перо Слијепчевић је написао: "Схватајући модерну државу сувише једнострано, ми у њој нисмо гледали једну културну заједницу са разноврсним осећањима, тежњама и интересима, него један чисто управни проблем, који се решава чврстом организацијом државних власти... У томе, врло велику улогу игра и та чињеница да је српски народ изашао из ратова 1912-1918. десеткован и преморен. У тим борбама изгинуо је цвет нације. Оно што је остало, било је психички и ментално исцрпљено. Срећни да су се једном вратили својим кућама, људи су се забавили својим домаћим бригама, па годинама нису показивали интересовање за јавне послове... Моћна потпора Хрватима у њиховим културним напорима одувек је била Католичка црква. Она је већ по својим схватањима и по свом позиву и међу Хрватима, као и свугде, тежила да добије у своје руке васпитање омладине и што већи утицај на народну душу... У односу према нама Србима и држави, она је Хрватима увек служила и сад служи за самосталност."

Ту је филозофију о разлици улоге цркве и српској и хрватској историји најбоље изразио један хрватски политичар после слома југословенске државе: "Срби граде своју православну цркву, а Католичка црква гради наш хрватски народ." Тај историјски процес се осећао у свим областима јавног живота.

После проглашења јединствене југословенске државе 1918, ниједна политичка странка, као ни цела српска култура, није формулисала циљ који би тај народ требало да следи. Није изграђена српска национална доктрина, као што је био случај са првом доктрином на Темишварском сабору 1790, и другом са Гарашаниновим "Начертанијем" 1844. У томе је највише заказала водећа српска странка, Народна радикална партија. Она је изгубила оно свеобухватно вођство целог друштва које је изградила до 1918. и остварила југословенско уједињење.