СРПСКА сељачка душа се развијала у датом, природном окружењу које је и иначе било у великој мери издиференцирано, иако се српски етнос настанио на релативно ограниченом географском простору. Многобројна научна истраживања која се односе на људске одлике и карактере, а при том и на физичке и духовне способности, своде се на разграничење оног што у људском бићу потиче од природе и оног што потиче од људи, односно друштвене средине. На пример, дете одгојено у дивљем племену носи одлике, а то значи и карактер тог племена баш због свог одгоја.

Ову чињеницу не доводимо у питање, али се упоредо са њом покреће проблем њених димензија. Немају сва деца дивљег племена исте карактерне одлике. То значи да је неко у већој, а неко у мањој мери дивљак. И у најпоштенијој средини се одгајају окорели криминалци. Због тога је битно да се разграничи шта је то што је човек по свом природном бићу добио или са собом донео на овај свет као дар природе, од оног што је потом доградио или изградио, односно уградио у своје биће.

ТО ПРЕДСТАВЉА постигнуће које је резултат његовог рада на себи и утицаја окружења. Спортски тренери и професори су склони да у вези са овим доказују да је онај део који чини дар природе далеко мањи, а да највећи део садржаја нашег бића потиче од самог човека, од његовог рада и тренинга. Ма шта да је истина, ова теза је корисна из педагошких разлога. Њоме се нећемо бавити због тога што не сматрамо да је потребно доказивати да се рурални и урбани потомци не разликују од природе, нити постоје аргументи да се доказују те разлике.

То значи да свесно искључујемо расправу о томе да природна средина у знатно већој мери утиче на потомство, пошто би нас то обавезало да и узмемо у обзир многе друге утицајне чиниоце и правилно их одмеримо. Ако би се елиминисале индивидуалне разлике по рођењу, то значи да се налазимо у положају да се исто семе сеје по различитим њивама и баштама. Под тим подразумевамо да се биолошки потенцијал који се доноси на овај свет надаље раздваја на свој начин и да сваког води различитим путевима.

ПИТАЊЕ које се у овом контексту отвара би могло да гласи: У чему се разликује тај балкански сељак од сељака у било ком делу света?

Ово питање могло би се у својој биолошкој аналогији поистоветити са питањем: У чему се разликују јелени из Аљаске и Африке?

Не споримо, дакле, чињеницу да између њих постоје очигледне сличности, пошто су их природне околности обликовале, по истим или барем, сличним обрасцима. Сличности постоје, али постоје и околности које су због специјалног одгоја и живота у одређеним географским просторима учиниле довољно различитим, па се баш те разлике налазе у првом плану. Уосталом, те разлике су видљиве и на малом балканском простору. Њих је добро запазио Јован Цвијић и образложио на начин који заслужује поштовање и дивљење. Он је запазио разлике у варијететима истог етноса и описао их на најбољи могући начин. Због тога треба истаћи да је он истраживање и теренско снимање вршио на аутентичном узорку, а закључке изводио након непосредног посматрања. Запажање тих разлика је његове радове учинило највреднијим подлогама које смо пронашли у досадашњем истраживању.

НАШ сељачки дух је заокупљао многе наше интелектуалне ствараоце, писце, песнике, биологе, географе, историчаре, драматурге, комедиографе, филозофе и све друге који су желели да осете и објасне пулс овог народа. Пажњу заслужују и страни историчари и путописци који су долазили у контакт са овим ентитетима. У 20. веку посебно поштовање заслужује др Арчибалд Рајс. Оваквим набрајањем чинимо неправду великим људима овог рода, попут Вука Караџића, Доситеја Обрадовића и њиховиим савременицима, који су дали једнако велики допринос проучавању ове тематике и оставили значајна дела за будуће генерације.

Долазећи на балкански простор, Србин је са собом донео номадски дух, а у традицији је имао бављење сточарством, ловом и риболовом. То значи да је он донео ловачку културу и стил живота, као и склоност да живи на тај начин и по том обрасцу. Паганство је била основа његове духовности. Историјска судбина му је наметнула неминовност да се на том дугом путу среће са другим народима, њиховом културом, религијом, обичајима и начином живота.

РАЗУМЕ СЕ да је у том срастању са њима долазило до биолошког и културног мешања, а цивилизацијско правило је да људи и народи ниске културе по правилу подлежу културним утицајима и традицији оних који су изнад или испред њих. Та судбина није мимоишла ни српски народ. Он се на овом простору срео са византијском културом, хришћанством и другим малим народима са којима се непосредно биолошки мешао и стварао јединствену нацију. Ти сусрети нису увек били нежни и пријатељски, па су многе етничке одлике развијене из сукоба који су били болни пратиоци судбине свиих народа који су живели на овом простору.

Ратовање и робовање постадоше, али и остадоше, судбина овог мирног народа. Када се користи појам "миран народ" указује се на то да он никад и нигде није злоупотребио своју мајоризацију. Он је освојене крајеве и народе третирао као своје етничко биће. Тако је то било од времена Рашке па до СФРЈ. Процес адаптације српског националног бића и прихватања нових услова живота је дуго трајао, пошто се номадски народи тешко привикавају на друге облике живота.

РАЗЛОЗИ за то се налазе у чињеници да је номадска традиција и душа сточара дубоко повезана са тим начином живота. Сточару је увек било тешко да узме рало у руке. Та алатка је била страна његовим животним навикама. Овим поводом је вредно да се помене да је и династија Обреновића у 19. веку имала тешкоће да, после хиљаду година боравка на овом простору, српског сточара и хајдука приволи на бављење ратарством, воћарством и посебно повртарством.

Због тога су у околини већих градова Београда и Смедерева, па и Ниша, насељавана бугарска племена која су ту традицију раније усвојила. Слична ситуација је била и са Црногорцима који су због тога били изложени глади у другој половини 19. века. Они су имали велике муке да се ухвате за рало, али је једнако велика невоља била да се они натерају да као сточари, након досељавања у Србију гаје крупну стоку. Због тога су у 19. веку доношени посебни закони о пореским стимулацијама за досељенике из Црне Горе који су прихватили да гаје крупну стоку. Томе су их некако приволели, али рало и мотика су им заувек остали страни. И данас се осећају тако донете разлике у навикама које се односе на снабдевање наших градова. Оне су препознатљиве на пијацама у Србији. Главни снабдевачи поврћем и воћем су још увек она племена која су насељавали Обреновићи.


РЕАЛНОСТ И СУРОВОСТ ЖИВОТА

ЉУДИ који се рађају и живе у руралним областима се саживљавају са својом улогом коју им оне дају и судбином коју такав живот доноси. Кад отворе очи, они од раног детињства гледају природу у овом или оном облику, слушају гласове из природе, пој птица, гледају како око њих буја живот у оном облику у ком се живи створови боре за свој опстанак, за преживљавање и за негу потомства. Они гледају како многи облици живота, да би опстали, морају да уништавају друге и како се живот сваког дана рађа и нестаје. Боље речено, они сваког дана гледају неку природну појаву трудећи се да је разумеју и протумаче. Све што се догађа око њих је реалност овога света, која је једнако лепа, као што је и сурова. Све то треба видети, препознати, и протумачити учествујући у свему, дакле проживети.