У ОВОМ наставку фељтона позабавићемо се анализом велике невоље с којом се наш сељак сусрео пред почетак Другог светског рата. Пошто потичем из сеоске средине у којој је четнички дух био морални став свих мојих сељака, а у младости сам васпитаван под утицајем комунистичких идеја, убрзо сам дошао у позицију да схватим да у систему мог образовања и тумачења реалности постоје велике пукотине. Слушајући у школи приче о злочинима које су они, моји сељаци - четници, чинили, и гледајући те питоме људе, почео сам да сумњам у то да се преда мном налази нека подвала. Кад сам одрастао, учинио сам све да одгонетнем ту велику енигму пред којом се тада нашао наш сељак.

На једној страни, он је имао заклетву дату краљу и отаџбини, а на другој, вешто пласирану идеју да од богаташа и шпекуланата треба одузети оно што су непоштено стекли. Овако пласиран морални кредо је изазован за сваки правдољубиви дух. Њему је речено да треба иметак одузети од богатих, али не и коме ће се он дати после тога. Србину је речено да ће се иметак богатих одузети, али му нико није рекао да ће и сам после тога морати да се храни на казану Сељачке радне задруге, кад њему одузму земљу. Њему је речено шта треба да се одузме, али не и шта се добија, нити коме се даје то што му се одузима.

ТАКВА идеја је била најопаснија дрога за наш народ из разлога што је увек у народу било више сиромаха од којих се ништа не може одузети. Овај отров је српском сељаку пласиран у облику који се могао дати из руке најгорег непријатеља. Он је, како је наведено, од косовског мита и Лазареве клетве до данашњих дана, оптерећен осудом издаје. Издаја и издајници су постали његов архетип зла, које га оптерећује и данас. Борба против издајника је дубоко усађена у српско биће.

Издајници су у свести нашег човека одувек чинили највећа зла која људски ум може да замисли. И данас смо оптерећени тим злом, те је тај отров и данас једнако опасан као и било када у прошлости. Насупрот томе, како је већ истакнуто, налази се заклетва која је дата краљу и отаџбини.

КРШЕЊЕ те заклетве је једнако велико зло као и издаја. У свести нашег човека, а посебно сељака, и само кршење заклетве је равно издаји. У тим околностима није била велика мудрост да се направи отровна "смеса" по којој је издајник онај коме је положена заклетва. На овом месту вреди истаћи да је наш краљ издајник тада био дете. Када се наш човек нашао у тој ситуацији, он је по природи ствари морао да буде дезоријентисан и да не препозна издају у чину да се у окупираној земљи диже социјална револуција.

НЕОТПОРАН СЕЉАЧКИ ДУХ ВИСПРЕН сељачки дух се није снашао у сложеним историјским околностима, пошто није препознао "мангупе у својим редовима". Он је био чврст у карактеру, али је био сувише неотпоран на суптилне игре које је доносило "ново време". На тај начин сломљене су и последње полуге на којима су стајали српски сељачки морал и чврстина његовог карактера. Тако је изграђен став да се борачке и друге привилегије (пензије и станови) добијају са два лажна сведока, оних који тако "перу" своје биографије. Такав друштвени систем је уништио снагу српског сељачког карактера као последњег здравог ослонца ове нације.

У њој су се на обе стране нашли честити људи који су се борили за будућност Србије. Разлика је била само у томе што им није било јасно ко је ту победио и на који начин. Реч "маркетинг" је тада била непозната, али је био познат појам "пропаганда". Пропаганда је постала победник. Она је тада уништила српско биће.

КРАЉ и влада су издајници који се буквално налазе у рукама савезника Винстона Черчила. Његов син Рандолф се налази у мисији код Тита на Дрвару. Ратни непријатељ је Немачка, а наша "издајничка круна" је код савезника. Историјско образовање моје генерације је било оптерећено "њиховом" издајом и "нашом" победом. У мојој родној Топлици, Бугари су за време рата чинили велика зла, а у колонама оних који су ослобађали Београд они су били у првим редовима. Неки су се нашли чак и на Сремском фронту.

Српско племе остаде слуђено због заклетве према краљу из Лондона, његове издаје, као и поверења председнику издајничке владе, хуманисти професору Слободану Јовановићу. Његову осуду сам изучавао у оквиру историјског образовања које је било непримерено идеологизирано и као такво лажно у свему. И он је осуђен као издајник. Ми смо и поред свих тих оптужби и аргумената одувек имали уверење да припадамо интелигентним народима. Пристојност нам налаже да ову чињеницу не истичемо у први план, али је чињеница да су од нас били вештији они који су нас убедили у то да издајницима, а то је тада значило нашој круни, са правом можемо да ускратимо заклетву.

И ДАНАС живим у уверењу да су се на обе стране борили честити људи и да су своје животе жртвовали њеној будућности, али и у уверењу да је то била најсуровија манипулација српским националним бићем у његовој историји. Наша невоља је и у томе што ни до данас нисмо избројали те невине жртве и што нисмо пред собом и својом савешћу признали ову велику истину. Још већа невоља је у томе што нисмо сагледали ни то да је једна од страна у том рату, поражена Немачка, постала наш највећи економски партнер, а да су нас и ратни савезници бомбардовали, и то више пута.

Гледамо како зараћене стране у том рату, Француска и Немачка, праве заједничку државу, и то по слободној вољи њихових народа. Овом питању се даје значај само због тога што оно није заувек отишло у историју. Оно и данас тиња у нашим душама, баш због тога што изгледа да све наше ране још увек нису зарасле. Разлози су и у томе што ни данас нисмо свесни истине која нас оптерећује већ скоро осам деценија. Извесно је само то да је српски национални дух остао слуђен у моменту када је заклетву срушио прихватајући веру у лажну издају.

ТА ЕНИГМА је и данас нерешена у нашем националном бићу. И данас су наше заклетве слабе пред измишљеним причама о издаји. То значи да нисмо извели поуку да заклетве треба да су тврђе од свих обећања која дајемо једни другима. Закључак је, дакле, да је то неизграђено биће српског сељака било и остало немоћно пред луцидним изазовима тог новог времена. Ова енигма ће нас пратити и у будућности, све док не схватимо да је наш завет јачи од прича о издајствима и док "издајници" могу да добијају места у нашим форумима и да стоје испред нас док им се заклињемо. Као резултат тог историјског несналажења, нанели смо себи више жртава од свих непријатеља заједно. То нас обавезује да себи поставимо питање: Да ли су нам потребни већи непријатељи од нас самих?

МОРАМО се још једном подсетити да је наш човек, о чијој су моралној снази испеване песме, сувише лако - а могли бисмо рећи и наивно и лакомислено, своју заклетву краљу и отаџбини заменио песмом:

"Друже Тито ми ти се кунемо,

да са твога пута не скренемо!"

Пут је после тога био трасиран. Ушли смо у јарам, а са њим и у бразду. Певајући смо прихватили ту трасу и ту бразду, и у њој, према својој жељи, тако дуго остали. Многи из ње ни данас нису изашли. Заклетве нам се мењају, а та бразда постаде наша судбина, ако не схватимо коме се треба заклети и ако такве заклетве после тога не поштујемо.


СУТРА: ЛАКОВЕРНОСТ И ЛАКОМИСЛЕНОСТ КАО ЗЛА КОБ