МНОГИ истраживачи који се баве карактерологијом нашег народа лако упадају у замку контрадикције када тврде да је Србин природно интелигентан, а у тексту после тога описују његову наивност и несналажење у сложеним историјским околностима. Када то тврдимо, ми који припадамо овом етносу, природно је да очекујемо да нам се оспори аутентичност таквих тврдњи због пристрасности. До сличног закључка је дошао и Арчибалд Рајс, који није припадао овом етносу и који је био довољно бритак када нас је критиковао због начина коришћења интелигенције, тог најјачег оружја, које може да има један народ.

"Ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготову мане оних које ви називате својом "интелигенцијом" спречавају вас да то постигнете."

УПРАВО из те замке тешко се извући након образложења издаје и заклетве у ситуацији када је јасно да је Други светски рат однео многе српске животе од српског метка. У основи свега је била идеолошка премиса до које у фундаменталном смислу још увек није допрео српски национални дух. Идеја о невољама пред којима се налазимо је морала бити позната нашем грађанину, а посебно сељаку. У власништву над њивом, ливадом и воловима, он је потврђивао сву овоземаљску срећу.

Онај ко се бори против тога и диже социјалну револуцију обећава му само то да ће му их одузети и лишити га баш те овоземаљске среће. Он је усвојио паролу социјалне правде, али ону која му одузима изворе живота. То је била правда која га тера да своју порцију напуни на заједничком казану. Имамо ли право да после ове констатације тврдимо да је Србин интелигентно биће?

АКО се као крајњи резултат свега тога јавља пуцање на брата из идеолошких разлога, онда се морају озбиљно размотрити све констатације о томе да смо ми високо интелигентан народ. Зар нам реалност коју гледамо пред собом не показује да смо прошли век узалуд проћердали уништавајући се између себе и служећи будаластој визији будућности. Да ли је дошло време да прогледамо и да видимо себе у огледалу? Док су други згртали богатства ми смо се и крајем прошлог века руководили идејом:

"Имаш кућу врати стан!"

Као последица тог фанатизма смо велики део наше економске акумулације пласирали у викендице по приморју које никад нису биле наше. Ове чињенице се наводе са мотивом да се укаже на то да се забавимо питањем наше националне интелигенције и да о њему изградимо критички однос. Народ који је направио толико озбиљних грешака и који се није снашао у сложеним историјским околностима, мора да се ухвати за главу.

ТЕШКО је доказати да је мудар онај ко прави такве грешке и ко их понавља. Ако је један народ нашао разлоге да води братоубилачки рат због социјалних мотива, онда се он мора забавити самим собом, а пре свега својом интелигенцијом. Разлози за ову тврдњу су у чињеници да се сукоби и ратови са другима понекад не могу избећи, а сукоби у братству и нацији су доказ несналажења и немогућности да се обуздају примитивни нагони. Научни радник који наводи ове чињенице треба да докаже да је народ који има такву судбину интелигентан или је заслепљен. Он је без сумње инвентиван и маштовит, али и поред тога, због јаке индивидуалности није способан да ту енергију подигне на национални ниво. Боље речено, он није способан да повеже развезане нити заједничких интереса.

ПРЕКАСНО ГАШЕЊЕ ПОЖАРА ЛАКОВЕРНОСТ и лакомисленост иду руку под руку. Лаковерни људи не виде ватру док се не разгори. Они је не препознају у искрицама, па због тога прекасно гасе пожаре. Они се, дакле, баве последицама само због тога што олако схватају узроке и прихватају образложења која не проверавају. Због тога је кајање судбина таквих људи, а ми се често кајемо због наших већ изнетих карактерних одлика. Због тога се треба чувати искрица зла.

Једини разуман одговор који би потврдио ову тезу се налази у сфери хијерархије мотива који опредељују такво понашање. Србин је изнад свега осветољубив, пошто је борба за правду била и остала његов животни кредо.

ИЗ ТИХ разлога у ширим релацијама није изненађење да су највеће жртве ове врсте поднели Срби и Руси. Њих је покретало правдољубље, али је баш оно злоупотребљено на најгори начин. И једни и други су подлегли подвалама мангупа из својих редова. Постоје ипак неке разлике у суштини ствари, а оне се односе на мотиве који су чак и сељака окретали у борбу за социјалну правду. Руском сељаку је била пријемчива парола "земља сељацима, фабрике радницима".

Пошто они нису били власници земље, то је значило да је та борба за њих била исто што и борба за опстанак. У Србији је то питање било решено далеко успешније још у 19. веку. Српски сељак је већ био власник земље, па код њега није постојао тај мотив. Он је једноставно био изманипулисан и увучен у зло, несвестан тога да се не бори ни за своје нити за националне интересе. Рат који је имао светске размере није имао везе са њим, односно са његовом земљом, а баш њега, и само њега, свом жестином су бомбардовали и савезници и окупатори.

МОЖЕ се објаснити чак и то да је Србин водио народноослободилачки рат, како је у књигама описивана нашу социјалну револуција, али не и да у њему уништавају наша деца у име социјалне правде и формирања бољег и праведнијег света. То доказује да је Србину недостајала визија будућности и добра процена стварности у којој се нашао. То су највеће оптужбе за интелект и колективну мудрост овог народа. Он је пао на историјском испиту, само због тога што је емоционално прихватао лажне представе о својој "бољој" будућности.

ПАРОЛА "хлеба и игара" је општеприхваћена у том свету као опасно опојно пиће, али се и од њега треба истрезнити. У колективном српском бићу, још увек није дошло до тог трежњења. Пандемија наше националне лакомислености се наставља. И данас имамо проблем да препознамо поруке по којима златна брда и долине, које нам се обећавају, неће користити наша деца. Тога су свесни и наши пријатељи, једнако као и непријатељи. Свесни су сви, осим нас. И данас се "палимо" на речи "издаја" или "пљачка", не размишљајући о томе да су то идеје оних који тако манипулишу нашим слабостима и страстима. Из тих разлога, морамо већ једном развити свест да на прави начин протумачимо нашу националну мудрост по којој:

"Не једе се све што лети!"

То значи, да морамо препознати то што се не једе, а намењено је нама.

КАДА смо код народних мудрости вредно је овим поводом навести и једну војвођанску која гласи:

"Не лаје кера ради села, већ ради себе!"

Из тога следи закључак, да ни оно што лети, ни оно што лаје, није намењено нама. Због тога их треба пустити да лају и да лете, али им се не може поверовати да то чине за наше добро. У том смислу, свеједно је да ли се та "кера" налази у нашем или туђем дворишту. Тиме се хтело рећи, да нам није важно чију партијску књижицу носи кера која лаје. Као закључак јавља се само једна мудрост коју треба позјамити од вероватно најлукавијег народа на свету - Енглеза, која гласи:

"Вечни су само наши интереси!"

Све друго су вечне заблуде из којих наш народ мора да изађе, ако већ није прекасно за будућност наше деце.

СУТРА: НЕСЛОГА НАЈВЕЋИ УСУД НАШЕГ НАРОДА