СВИ ми посматрамо свет око нас својим перцепцијским механизмима и тумачимо га својим умним способностима. Гледамо исту реалност, исте појаве, предмете и догађаје, а доживљавамо их другачије и тумачимо толико различито, да се с правом поставља питање наше способности да сазнамо истину. Проблем је очигледно у томе да се она крије у дубинским слојевима људске душе, свести, па и способности да допремо до ње и да је протумачимо.

У сусрету лажи са истином прија нам добро упакована лаж. Посебно кад је истина тешко препознатљива или добро сакривена. У нашем народу би се тада рекло да је она, дубоко закопана. Овим поводом је вредно имати на уму став Блеза Паскала по коме нас: Превише истине збуњује!

КАДА се истина пласира у политичким или другим порукама и упућује гомили, она се лако одбацује као страно тело. Гомили више прија масна лаж од најбоље и најчистије "дијеталне" истине. Из тих разлога епикурејски приступ реалности која нас окружује и мотиви трагања за истином нас обавезују, да са довољно мудрости и крајње непристрасно приступимо питањима која истражујемо. То у науци значи да треба ствари упознати у корену и сагледати њихов развој да би се проучавала реалност коју испитујемо.

Перцепцијске представе стварности и у нашем чулном механизму нису довољне да истину суштински схватимо и протумачимо. Највећи проблем у свим научним истраживањима је да се пронађе нуклеус и направи први корак у сагледавању промена које су нас пратиле на путу до оног облика који постоји као видљива реалност. То значи да у биљци треба препознати семенку.

ДАЉА теоријска анализа овог питања нас поново уводи у филозофске расправе које се ни у чему неће разликовати од сличних расправа ове врсте. Из тих разлога, за потребе рада овакве садржине и аспирација да се упозна то исконско, почетно стање, потражићемо у познатим историјским изворима који се односе на српско национално биће. Као словенски народ, који је на балкански простор дошао у свом лутању по свету и тражењу места под сунцем, Срби су се овде настанили у простору данашње Србије где су, како је већ наведено, долазили у контакт са многим племенима која су имала сличну судбину. У образовању своје отаџбине на овом простору, на путу од малих племенских заједница до царевине, која је носила назив Царевина Срба, Грка и Арбанаса, са седиштем у Скопљу, прохујали су векови.

У том лутању дошло је до даљих мешања са другим локалним племенима на Балкану, па су се као резултат тих мешања појавили различити етнички варијетети који су се разликовали како физички, тако и у психолошком и наравно карактерном смислу и духу. Пут од малих племенских заједница до Царевине и од паганства до прихватања и развијања ортодоксног хришћанства и потом богумилства и мухамеданства је био једнако дуг и напоран.

РАЗВИЈАЈУЋИ ову тезу вредно је користити искуства нама сродног (братског) народа Бугара, чија је судбина била једнако сложена, а нама корисна да докажемо тезу која се на исти начин и код њих потврдила. Бугари су монголско племе које је у надирању на овај простор показало убедљиву агресивност и ратоборност. Они су успели да покоре убедљиво веће словенско становништво. Проблем правих Бугара је био у томе што су они у националном облику у коме данас постоје били бројчано мали. Као бројчано доминантнији и цивилизованији, Словени су их буквално асимиловали.

Слична и скоро идентична судбина је задесила и српски народ. Срби су на свим успутним станицама на свом историјском и географском путу, наилазили на организоване државе на којима су могли бити само слуге које су биле од користи за заштиту граница тих држава.

ПРОБЛЕМ оних који су их прихватали као слуге је био у томе што Словени не умеју да служе, па су у том духовном немиру и даље тражили своју артикулацију. Они су ишли напред, продирали ка југу и успут се стапали са свим народима који су овде живели. Пошто су Срби релативно питом народ кад су надмоћнији, тај процес није био болан и одвијао се несметано без већих отпора, све док се није организовала национална држава.

Из наведених разлога, пут ка стварању српске државе и нације је очигледно био и дуг и напоран, али је имао и добре стране у томе што је стапање са другим племенима било спонтано и одвијало се без крви. У жељи да овом тексту дамо другу димензију могли бисмо рећи да је то стапање често вршено у љубави и са љубављу.

НА ТОМ путу ка новој отаџбини и новој вери, Срби су се сретали са многим невољама, пре свега због тога што су улазили у туђа географска подручја и интересне зоне. Изградња државе на туђем простору увек је био тежак и компликован посао. Наруку им је ишла само једна околност, а то је да су наилазили на празан простор у времену распадања Византијске империје где су се они нашли у средишту тог распада, баш на месту где се попуњавао тај, испражњен простор.

Главни проблем им није био у отпору на који су наилазили у новој отаџбини, већ у карактеру који су доносили са собом из старине - неслози. Неслога је била и остала највећи усуд овог народа, од његових првих корака ка овом простору до данашњих дана. Ту рану Србин никада није излечио и она му је нанела веће зло од свих зала које су му нанели непријатељи. У неслози је он трошио своју националну енергију бавећи се самим собом и борбом са својим људима - браћом. Због тога је он у великом делу своје прошлости живео у паклу који је сам створио. Суштина те творевине - пакла, лепо се може илустровати још једном источњачком причом која има следећи садржај:

ПРОРОКУ Илији западне у дужност да једног часног човека упозна са рајем и паклом. Он га је прво одвео у пакао и показао му велики казан у коме је скувана укусна храна. Многи изгладнели људи су се гурали око тог казана држећи у рукама кашике које су веће од њих. Нико није могао да допре до казана и да осети мирис оног што је у њему скувано.

- То ти је пакао - рекао му је пророк Илија.

У другој просторији је такође био казан из кога се ширио мирис укусне хране. И тамо је било много ухрањених људи и кашика које су биле једнаке онима из пакла. Пошто су они били сложни и придржавали кашике других, оне су биле у казану. Они су певушећи хранили један другог.

- То ти је рај - одговорио је пророк Илија.

Српски казан ће остати пун и храна загорети, кашике ће бити чисте, а Срби ће и поред њега, остати гладни.


СУМЊА У СМРТ СТЕВАНА СИНЂЕЛИЋА

СРБИН је, како наводе многи аналитичари из прошлости, понео са собом, носио кроз историју и до данас сачувао "анархични дух" и неслогу. Остала је под великом сумњом у историји смрт Стевана Синђелића због тога што је он постао жртва неслоге, а не толико снаге друге стране. Једнако је сумњива и одбрана Крајине у којој је уместо српског националног интереса брањена имовина војног министра у Брзој Паланци. Неслога је била и остала зла судбина овог народа и постала је његово архетипско обележје.


СУТРА: Национална енергија за добро других