НEСЛОГА је била и остала зла судбина овог народа и постала је његово архетипско обележје. У нивоу националног бића, она се није изменила од времена када је српска нога крочила на овај простор до данашњих дана. То је разлог да се ово питање третира као кључна тема у описивању нашег националног духа и карактера, али не да би људи који о њој пишу показали своју ученост, већ своју племенитост, ако су довољно способни да дају допринос да се неслога искорени или барем држи под контролом разума.

У историји су остали забележени ратни походи и успеси српске војске у одбрани Османске империје, Мађара, Бугара, Грка, светских сила, па чак и Шиптара са којима су били у вечној неслози. Овакав опис представља Србина као часног човека, храброг, срчаног и способног борца, али у највећем делу своје прошлости, као борца за туђе интересе.

Кратки су периоди из наше прошлости када смо окупљени око једне идеје или једног вође успели да се изборимо за своје добро. Кратки су, али су ипак показали да имамо и ту карактерну димензију. Проблем српског човека је у томе што у прошлости често није имао јасну представу о томе - од кога се брани; шта се брани, кога брани, за кога ратује? - па су многе његове жртве биле узалудне.

ВУК Караџић овим поводом даје једну илустрацију која потврђује ову истину. Он описује састанак између Милоша Обреновића, Молера и Цукића на следећи начин:

"У јутро Милош отиде к Молеру и к Цукићу на Кличевац, и после различни разговора и договора рече Молер: 'Е, брате Милошу! Ми у име Бога опет устасмо на Турке и народ с Турцима завадисмо; него сад ко ће бити старешина овоме народу?' На то Милош одговори: 'То је најмања брига, него најпре да видимо, где ће бити старешина: да гледамо, како ћемо Турке истерати између себе, и како ћемо свршити ово, што смо почели; а старешину је ласно наћи; ако ли сад баш за тим стоји, буди ти старешина.' Онда Молер рече: 'Ја, брате, старешина бити нећу; али да не будеш ни ти, а да не буде ни Цукић, нити и који други да изиђе да рече: 'Ја сам господар, као Кара-Ђорђије (што је чинио); него нас четворица, то јест: ја, ти, Цукић и прота Ненадовић (Молеров пашеног, који је тада у Бечу био), као четири једнака брата да старешујемо и заповедамо сваки на своме крају; и ти сад на то да се потпишеш.' 'Добро, брате (одговори Милош), али се ја на то нећу потписати, нити се противим, да тако не буде; јер нас тројица и онако смо такове старешине, а и прота, ако дође из Беча, и он ће бити; али сад да се ми потписујемо, ко ће у туђој кући бити старешина, то би било баш као они што су секли ражањ, а зец још у шуми.' У тај ма дође ту и Стојан Чупић, и тако се овај разговор прекине као с малом распом и с потајним подозренијем један на другога. Милош пође се Кличевца у свој шанац; но још не дође у њега, а ова се тројица договоре на Кличевцу, те Дукић убије кнеза Петра из Тврдојевца, од кога су се бојали, да не одврати народ за собом, па да се не прилепи Милошевој страни. Кад кнез Петар погине, народ се побуни, и једни скоче на Молера и на Цукића, те ји сатерају у једну кућу, а други дотрче к Милошу помажући: 'Помагај, господару, за Бога! Шта се то чини сад? Ми за тобом пристасмо и с Турцима се завадисмо, па сад зар ајдуци да нам суде и кнезове и браћу нашу да бију? Ето Цукић и Молер убише кнеза Петра! Зашто је то? Јели то из твоје главе?' Да је Милош сад само дао знак, да се то преко његове воље чини, ту би ти одма свршили и Молер и Цукић, и то може бити да би се догодило (као што су Симо Пастрмац и Благоје Книћанин наваљивали и говорили Милошу), да није било страа Турскога; али Милош види, да томе није сад време, па стане народ утишавати, говорећи, да је кнез Петар био Турска увода, и да је он заповедио, да се убије. И тако после млогога народнога правдања, да кнез Петар није био Турска увода, него да је био добар и поштен човек, и Милошева доказивања, да је он то јамачно дознао, које они нису могли дознати, народ се утиша, и Милош се врати на Кличевац, те Молера и Цукића извади из куће и народ умири са свим."

УПРАВО тако је изгледала српска прошлост у свим фазама развоја наше нације. Тако изгледамо и данас. Према томе, та наглашена индивидуалност и њена снага је постала део нашег националног карактера. Јака индивидуалност коју носи Србин као биће је инспирисана такмичарским духом. То је увек позитиван утицај на наше карактере. Из такмичарског духа формира се егоизам, а он се манифестује у два правца. Први је да ЈА имам заслуге за победу коју доноси такмичење и обавезу коју намеће патња због пораза. Та победа развија најгоре карактерне одлике код пораженог као што су завист и пакост из које неминовно следи злурадост.

Дужни смо да изложимо и племените мотиве који се манифестују као склоност да помогнемо немоћном. Овакво понашање у нашој свести илуструје елементе исхода такмичења у коме смо ми победници самим тим што можемо да помогнемо неком.

ТАКМИЧАРСКИ дух афирмише јаку индивидуалност нашег карактера, али се лако претвара у своју супротност, патњу због пораза. Она се опет јавља као мотив освете и новог такмичења.

На питање које сам поставио једном даљем рођаку које је гласило: "Какав ти је унук у школи?" Добио сам одговор: "Победиће стрица који је лекар." "Драго ми је, одговорио сам", не знајући о чему се ради.

То дете никад није завршило средњу школу. По схватању његовог деде, то дете није учило за себе, већ да би се такмичило са стрицем. Оно не учи школу зато што му је потребна за живот већ да би "победило стрица".

Ова одлика се, на жалост српског народа, није битније променила ни у овом веку. И сада разни самозвани "кнежеви", које је наводио Вук Караџић, као "власници" приватних партија, баш овако разговарају. Нису ретки случајеви да се у јавним гласилима лидери изјашњавају на начин: "Ја имам своју партију!" Ове речи делују нестварно, али су истините, пошто се лидери баш тако осећају. Они говоре истину.

АКО је та теза тачна, онда се са правом отвара питање интелигенције народа који свој просперитет жртвује својој неслози и који је спреман да прихвати туђина уместо да влада својом судбином. Тај закључак директно негира тезу по којој је такав народ интелигентан и способан да управља самим собом. То је, нажалост, велика истина. Она има своје научно образложење.

Индивидуално јаке личности су управо такве. То је судбина свих јаких личности овога света, ако нам је то утеха. Она би нам могла бити утеха, али не и оправдање. У историјском развоју са овим карактерним одликама ушли смо у 20. век, а њих су на најбољи начин у свету науке представили: Арчибалд Рајс и Јован Цвијић. На нама је да препознамо шта се потом променило. То значи да треба наћи одговор на још сложеније питање: Да ли смо постали бољи људи?

ВЕЧНА НЕСЛОГА

КАО добар биолошки потенцијал, који се успут мешао са другим племенима и примио пасторално хришћанство и доследно остао у њему, Србин би по свим теоријама требало да буде добар биолошки изданак. Он то и јесте, али му вечна неслога није дозволила да ту своју снагу користи за своје добро. Он је своју биолошку и интелектуалну, а са њом и националну енергију, користио за добро других, који су умели да је употребе на прави начин.

(СУТРА: Великани из сељачког гнезда)