ДA би се јасније одредиле позиције интелектуалца и малограђанина, који се налазе на супротним странама, односно провалије која се налази између њих, требало би претходно дефинисати ко су актери који се налазе на тим странама. У том смислу, појам интелектуалца је нешто спорнији, пошто је на тим капијама увек била велика гужва. Многи покушавају да уђу у тај слој и радо се спајају са његовим статусом, али је остало спорно питање: да ли су се саживели и са његовим бићем? То је "партија" у коју се сви радо "учлањавају". И богати и успешни желе да су у њему.

Никад се у Србији нико није љутио кад су му упућене речи: "Ви сте образован и паметан човек, па ћете ме разумети!" Ова порука је једнако успешна као комплименет у облику: "Лако је вама, лепим женама." Питање које из ових ставова следи гласи: која се скривена енергија крије иза тих речи?

ПИТАЊЕ је сувише комплексно, па ћемо га, као и многе друге појмове садржане у овом раду, појаснити до мере до које је то могуће. С тим у вези вредно је показати она гнезда из којих се може излећи птица коју сврставамо у интелектуалце. Они у нашем амбијенту могу да се излегу у гнезду: интелектуалаца, малограђана или сељака.

Овим поводом је вредно да се разграниче појмови који се у нашој средини годинама погрешно поистовећују. Кад се код нас каже да неко потиче из интелектуалне средине, притом се најчешће мисли да потиче из породице у којој су родитељи формално образовани, односно завршили су неке школе и припадају неком чиновничком занимању. Тако би се у нашем народу то дефинисало. Управо је то мета у коју се гађа овом стрелом. По тој логици, људи који обављају радничка занимања, ма колико да су она захтевна и креативна, не припадају том слоју. Због тога су њихови потомци искључени из припадности гнезду интелектуалаца. Према тој логици, потомци сељака домаћина и часног човека, по дефиницији, припадају неком најнижем друштвенем слоју.

РАЗЛОЗИ због којих се отвара ово питање су у чињеници да је највећи број великана српског рода потекао из сељачког гнезда. Под тим подразумевамо високе интелектуалце, који су задужили овај народ по томе што су створили највреднија дела. Вредно је да се и овом приликом понове записи Михајла Пупина, који је у својим мемоарима описао печену гуску коју му је мајка спремила за пут у Праг.

Многи сељачки синови су печену гуску или пиле понели у торбици кад су полазили у свет. Из тих разлога, праве интелектуалце не разврставамо по торбици коју су са собом понели, нити по оном што је у њој било. Разврставамо их по оном шта су понели из породице, по части, моралу и другим вредностима које служе на част овом народу, а које се не пакују у торбицама које нам мајке дају при поласку.

ПОРУКА овог дела није у томе да ли потичемо из сељачке или интелектуалне породице, већ у томе шта носимо из ње. Као професор сам био оптерећен овом тематиком и чинио напоре да проверавам тако усвојене ставове према животу, бојећи се да сам дух сељака сувише подигао. Због тога сам са дужном пажњом пратио резултате мојих студената и на њима сам потврдио ове закључке. Моји најбољи студенти су, мимо очекивања, и то по правилу, били из ниских социјалних слојева, а то значи из радничких и сељачких породица. То је био разлог да се ово питање разјасни и пренесе на терен мотивације.

Логично је било претпоставити да ће деца најобразованијих људи, по свим теоријама о условима одгоја, бити најбољи студенти. Без права на генерализацију, истичем да је стварност потврдила управо супротне закључке. Без жеље да се бавим овим појмовима у научном смислу, усвојио сам само један аргумент. То је чињеница да су студенти који потичу из ниских друштвених слојева, наравно само они амбициозни, имали јаче мотиве борбе за живот. Они су имали свест о томе да назад не могу.

НИЈЕ реч о томе да су сељачка или радничка деца бољи студенти. Реч је о оним студентима који су показали снажне мотиве и вољу, дакле жељу да успеју. По тој логици, у првом плану су мотивација и осећање да не постоји одступница. Такво стање и понашање одликује јаке карактере, и оно не постоји код оних људи који га нису изнели из куће. Притом није од значаја да ли је то сељачка или радничка, па и малограђанска средина, већ каква је атмосфера у њој.

Истински интелектуалац не може бити неразуман, нерадан, или својеглав. Њега краси способност разумног мишљења, али и поступци које реализује у стварном животу, они поступци који такво мишљење развијају, спроводе и примењују. Из тих разлога, неприхватљива је теза да се образовање, формално или фактичко, доводи у везу са појмом "интелектуалац". Упознали смо многе образоване људе који нису развили процес мишљења и који су неспособни да препознају чак и основне појмове о животу, па и својој професији.

АКО је на овакав начин представљен карактер српског интелектуалца, онда је јаз између њега и српског малограђанина велики, скоро непремостив. Они живе у истој средини, један поред другог, као два страна тела. Интелектуалац се игнорантски односи према малограђанину, чинећи све да га не примећује, чак и када га гледа у очи. Он га гледа, али га не примећује. Такво понашање је очигледно рационално, пошто се свако друго своди на извештачен однос који се прихвата само када се мора и док се мора.

Мудрост таквог односа се своди на то да он не буде привидан. Малограђанин у том односу има другачију позицију по томе што чини све да се приближи оном кога уважава као правог интелектуалца. Док први жели да се удаљи од другог, други жели да му се приближи. Проблем је у томе што та жеља за приближавањем није одраз искреног поштовања, већ лажне припадности и имитације.

У ДРУЖЕЊУ малограђанина са интелектуалцем, овај први види своју промоцију, а други има свест о томе да се такво дружење прихвата само у мери у којој је корисно, за оног ко са тим тргује. То је онај случај кад се примитиван човек обогатио, па је његово богатство прилика интелектуалцу који прихвата такво пријатељство да се "овајди", а за богаташа да се промовише у интелектуалном свету. И то је реалност света коме припадамо, па и нашег друштва.

У тој трговини оба учесника добијају оно што немају, а продају оно што на тај начин губе у свом свету. То значи да они тако окрећу свој свет против себе.

СОЦИЈАЛНА ПРОМОЦИЈА

ВРЕДАН је помена случај једног богаташа скоројевића који је као дете гледао клавир у кући сеоског лекара. У животу се није смирио док га после много година као тајкун није купио. Успех му је био да је докторова ћерка свирала на њему на дан кад је у њиховој кући отварао свој трговачки центар. Пошто сам био сведок тог догађаја, запазио сам тужну сцену кад је докторова ћерка схватила да је она ту због његове социјалне промоције и комплекса које је вукао из раног детињства, пошто је његова мајка била кућна помоћница код тог доктора. Све остало није вредно помена.

(СУТРА: Раздробљени национални идеали)