У ОВОМ делу на више места је наведено да је традиционална архетипска неслога словенских племена битно утицала на формирање српског националног духа и карактера. Она је иманентна нашем бићу и прати нас као зла коб још из времена када смо се насељавали на овом простору. Пошто словенска племена у то време нису имала јасну националну идентификацију, неслога се испољавала у облику сукоба између братстава. Пријатељства су била краткотрајна, непријатељства дуга и тешка, а често и жестока.

У нашим животима њих често води један тешко схватљив - ирационалан појам преузет из турског језика - инат. Он понекад добије такве димензије да постоје озбиљни разлози да се као нација забринемо за карактере обузете инатом. Инаћење у нашем духу постаје тако снажан деструктиван мотив да лако савладава наш дух.

У СИТУАЦИЈИ када људским карактерима владају неслога и инаћење, тешко је окупити се око једне идеје и формирати национални идеал и циљ. Тада се национална енергија заокупљује ситним идеалима, па национални дух постаје раздробљен. У тим условима, само снажна личност харизматичног вође, способног да разбукта емоције маса, може да одигра кључну улогу у пласирању националних идеја, или интереса.

Појам великих идеја треба тумачити по нивоу прихваћености, али и по садржају. Пошто мале нације не могу да развију велике идеје, то се као велике у њима третирају оне које имају највећу или општу прихваћеност. Оне се не прихватају по свом садржају, већ по начину на који се пласирају и личности вође око кога се људи окупљају.

ОВИМ поводом су вредне помена мисли које је на више места изрекао и поновио Адолф Хитлер, у делу "Мајн кампф", према којима:

Масе се не придобијају разумним аргументима већ разбуктавањем емоција.

Масама не треба говорити о аргументима, већ само о великим, коначним циљевима.

Њима треба прићи са осећањем и вером, пошто лакше верују него што разумеју. По тој логици, до вере се најуспешније долази емоцијама, пошто је пут ка разумевању далеко дужи и сложенији. Ове мисли у великој мери осликавају српски карактер.

У својој површности наше биће не жели да препозна снагу аргумента. Оно се задовољава обећањима, не упуштајући се у то да ли су она реална и остварива. Она ће се ионако разбити и раздробити, сама од себе.

ПРОГРАМЕ странака у нашем амбијенту већ годинама нико не помиње, нити они имају било какав значај. Уосталом, ионако их се нико не придржава. Од њих су важнија обећања, којих се такође нико не придржава, а после тога и не сећа. Није значајно да ли је изводљиво оно што је обећано, ако је већ обећано. Због тога се подршка бирача, посебно малограђана, добија на нивоу обећања. Интелигенција по обичају увек мисли супротно и гласа против, али њени гласови у нашим условима ништа не значе.

Сељаци су у том смислу далеко поузданији од малограђана, пошто и они гласају против. Они мање верују обећањима, пошто, по правилу, имају свест о томе да ствари треба поставити на главу да би правилно стајале. Они своју базу налазе у имању и породици, те им обећања ништа не значе, а она обично не досежу до њега.

ОСТВАРИВАЊЕ великих идеја захтева систематски рад и висок степен организације. Србин је индивидуалац који, како је истакнуто, тешко подноси окове организације, па се због тога задовољава реализацијом оних идеја које су својствене његовом бићу, али не и његовој групи. Он је онолико јак као појединац колико је слаб као члан групе или тима.

Овим поводом је вредно истаћи да све наше творевине које се јављају као плод више руку или ума у далеко већој мери носе обележја индивидуалности оних који су их створили него што је то случај код других народа. И то је разлог да се велике идеје растачу и појављују као мали млазеви. Све то су последице спремности нашег бића да његове дизгине лакше држи у рукама неко други, а без њих се не остварују велики циљеви. Једноставније речено, Србин није тимски играч.

ПОСТОЈИ још један аргумент који спречава реализацију великих идеја у српском националном бићу. То је склоност да се не прихвати да је неко мој, или наш, бољи од мене. То је разлог да се чини све да се баш то неутралише, да се не усвоји на начин сличан оном који је некада заступао Хераклит описујући Ефежане, кад је истакао: "Нема у нашем граду места за најбоље."

Разједињене снаге увек користе непријатељима, а у нашем амбијенту, суседима. Ту нашу слабост су непријатељи обилато користили у прошлости, а и данас нисмо далеко од тог стања. То значи да се нисмо одвојили од традиција старих Анта и Венета. Није нам велика утеха то што смо гостољубиви, весели и часни људи ако све то не користимо за добро своје нације. Још из времена старе Грчке постоји једна мудрост у којој се нација најбоље дроби ако је воде странке и лидери који се боре за власт и притом се служе неразумним аргументима и неморалним средствима. Сваки пут кад гледамо нашу политичку сцену треба да се запитамо: да ли су стари Грци заиста били тако мудри?

ПУТОКАЗИ су нам јасни, али је штета што они не ходају уместо нас и поред нас. Онај ко се погрешно усмерио никад неће стићи тамо где је намерио. То је разлог да се озбиљно забавимо питањем да ли су наши путокази добро окренути, као и ко их држи у рукама кад их поставља пред нас. Вредно је истаћи да смо традиционалну неслогу превазилазили само у ситуацијама када се пред нама нашао екстремно способан и ауторитативан вођа, способан да разједињене снаге окупи око једне идеје. Сваки пут кад се то догодило искорачили смо напред и показали праву снагу овог народа.

Под слабим вођством у српском етносу је све ишло наопако. У оваквим ситуацијама јавља се проблем наше неспремности да подржимо "јаке" вође, иако имамо свест о томе да само тако остварујемо национални просперитет. Озбиљно вођство подразумева чврсту дисциплину, а то је одувек била слаба страна нашег бића. Због тога су нам непожељни јаке вође и озбиљно вођство. И на овом месту ваља употребити још једну турску реч по којој је наша склоност ка јавашлуку јача од жеље да дисциплиновано извршавамо своје дужности. Такви смо "док не догори до ноката". После тога све је касно.

ТО ЗНАЧИ да постоји нешто ирационално у нашем бићу што се своди на познат стих Ђуре Јакшића који гласи: "Изгинућемо, али слободни!"

Логички став је да нећемо изгинути, пошто само живи можемо да се боримо за слободу. Разумно биће се не може поносити гробовима, већ животом који је окренут ка борби за просперитет. Из свих тих разлога, наша судбина је била да се вечно бранимо и да смо у дефанзиви према свима, па и према себи. И данас се те одлике јасно препознају у нашем националном бићу. У овом контексту треба упоредити смисао духа енглеског националног бића: "Ми немамо вечне пријатеље. Само су наши интереси вечни."

ЗА ЧИЈУ ЧАСТ СЕ БОРИМО

СА НАШИМ ирационалним ставом да ћемо се борити за своју част, а да притом немамо јасан став шта тај појам значи, идемо у суноврат. Ако и њега усвојимо, морамо имати свест о томе да се и за част можемо борити само ако смо живи и док смо живи. У раздробљеној нацији, и питање борбе за част губи логички смисао. То значи да се морамо упитати: за чију част се боримо, своју, свог шефа, своје партије, своје идеологије, своје класе, свог краља или клуба за који навијамо?

(СУТРА: Опстанак међу вуковима)