ЈОШ из времена доласка на овај простор, српска племена су се нашла у џунгли у којој је било више народа, више језика, више религија и наравно више култура. У таквим околностима, нормално стање је стапање и хомогенизација свих тих елемената, а то је процес који вековима траје. Ту је важило правило које је већ коришћено у овој књизи, по коме мањи поток у већи увире.

Мања племена су се утапала у већа на свој начин, а њихове културе су се прожимале. Правило тог стапања се сводило на то да је већи етнички корпус асимилирао мањи, али и да је мањи имао прилику да наметне своју културу ако је она била напреднија. Разуме се да ово правило није универзално. Велика култура Дамаска и вредне тековине те цивилизације и њена блага су уништени пред најездом оних који их нису разумели.

ПОСЛЕ дуге кристализације и вишеструке асимилације, дошли смо до стања које је наследио 20. век. Сва балканска племена су се одувек налазила под снажним притисцима суседних држава и култура, па су и сама била предмет асимилације од стране тих већих народа и цивилизација. Сви заједно смо се нашли у размеђи између византијске, латинске и готске цивилизације, као народа који су нам наметали своју доминацију. У исто време, свако од тих племена се буквално у свом грму стапао са мањим локалним несловенским племенима које је словенски дух уткао у своје биће.

У биолошком смислу асимилација оплемењује живи свет на тај начин што освежава његове генетске потенцијале. Притом је од значаја да њој подлежу мали народи који се асимилују, али и велики који друге прихватају у своје биће. У културном смислу код цивилизованих народа важи правило да народи на нижем нивоу развоја, улазећи у круг развијених прихватају вредности оних који су на вишем степену. На тај начин асимилација има за последицу подизање културе оних који су асимиловани.

НАША асимилација из времена кад смо се доселили овде је била успешна и у биолошком и у културном значењу. У каснијем историјском току догађаја, Турска империја је имала доминантан утицај на српску нацију, на културу и на православну веру. Самим тим, она је значајно утицала на наше карактерне одлике, па и на само етничко биће.

Знатно касније, на овом простору се шири руски утицај који се као коначна импликација своди на утицај на формирање нашег националног карактера. Разлози су у чињеници да је српски карактер у великој мери већ био сличан руском, али и у томе да се ментална блискост потврђивала широкогрудим, културним и идеолошким срастањем.

У ПРОТЕКЛИМ вековима сва словенска племена која су се нашла на Балкану су егзистирала под снажним утицајима оних народа и култура на чијим ивицама су се нашла. Бугари су били под снажним, па чак и искључивим утицајем Византије, Словенци под готским утицајем, Хрвати под латинским и готским у нешто мањој мери, Срби такође под утицајем Византије, односно грчког православља. Срби и Хрвати су заједно подлегли под утицаје и доминацију угарске државе и културе, али они нису били тако снажни, пошто су и њихова племена била под притисцима јачих од себе.

У даљем току историјских догађаја, након пропасти бугарске и српске средњовековне државе, снажан је утицај отоманске државе, њене цивилизације и ислама. Ти утицаји се и данас тумаче на много разних начина, тако да се савремени читалац налази у ситуацији да нема проблем са начином закључивања, већ са начином на који се извори презентују. Процес исламизације се ширио, а на овом простору он је имао погодно тло. На местима где су источна и западна хришћанска црква имале подједнак утицај, дакле тамо где нико није убедљиво доминирао, ислам је нашао погодно тло да се шири, развија и да се представи као нова религијска догма.

СРПСКИ народ, а посебно сељаштво, није са симпатијама прихватио социјалистичку идеју, па јој се одупирало у мери у којој је могло и смело. Они који су после рата за своје интересе користили идеју комунизма или боље речено учланили се у ту партију, народ је гледао са разочарањем и пакошћу, посебно ако се има у виду да је та чланска карта већ у старту давала неке погодности или су се оне очекивале.

На дан када сам као млад човек примљен у Савез комуниста, један такође млад члан (зидар) је на истом скупу поставио питање: Мој друг и ја радимо у истој бригади. Он није члан партије, а ја јесам. Како је могуће да ми имамо једнаке плате?

Тако је то одувек било у целом свету. Тако је и данас.

Они који су се у време ширења ислама "учлањивали у ту нову партију" уживали су бар неке погодности које остала раја није могла да гледа са симпатијама. Ту су темељи свих будућих неспоразума, па и великих сукоба.

"СТРАНКЕ на власти" су се и тада, као и данас, свим средствима бориле за своје чланове. Тешко је прихватити ма које друго објашњење по коме би српска неука раја могла да прихвати било коју другу религиозну догму. Она је тада премало знала и о хришћанству, које су проповедали неписмени свештеници. Ствари су и тада ишле својим токовима на начин на који се ти процеси одвијају и данас. Ништа се на овом свету није променило, осим идола и идолопоклоника. Све се на крају куповало, а питање је само на који начин и по којој цени.

Ваља се подсетити да је и хришћанство на овом простору усвојено и да се одржава на сличан начин, као уосталом и све религије света. Утицај западног хришћанства је био доминантан у западним деловима Балканског полуострва, па је српски живаљ који се налазио на том простору подлегао том утицају. У крајњој линији, у доктринарном смислу не постоје никакве суштинске - доктринарне разлике између католичког и православног хришћанства. Разлике су биле и остале само у центрима моћи.

ПРАВОСЛАВНО хришћанство је по својој филозофији мирољубивије, и у односу на друге, понаша се попут јагњета. Оно нигде на свету није наметано мачем, а трпело је баш такву силу на многим местима. Проблем није у православној хришћанској доктрини, већ у интересима света који остварује своју експанзију на туђ рачун. То је још један, рекли бисмо, кључни разлог да се национална заједница која има такву судбину хомогенизује изнутра и да у тој хомогенизацији види своју будућност, па и свој опстанак.

Снага је дакле у јединству и карактеру који треба развијати и неговати управо ка њему. Уосталом, нејединство је одувек било највеће зло овог народа. Ако већ имамо свест и сазнање да смо се одувек налазили међу вуковима, морали смо и да развијемо свест и о томе да треба створити бољу унутрашњу заштиту, али и мудрост да схватимо да и се вукови понекад боре међу собом. У њиховој борби се често налази шанса за опстанак.


ХРАБРОСТ ЗАМЕНИТИ МУДРОШЋУ

СРБИН је своје карактерне одлике развијао у погрешном правцу. Онај ко се са вуковима храбро бори има судбину да на крају храбро страда у њиховим чељустима. Храброст ове врсте треба заменити мудрошћу која није претерано блиска српском духу. Није разумно скончати у чељустима, ма каква храброст да је пратила ту борбу. Време је да поверујемо у то да ни најмања храброст или подвиг код нас не заслужује већу почаст од мудрог проналаска.


СУТРА: Разлике у српском етничком бићу