НАЈВЕРНИЈЕ описе типова и варијетета нашег народа дао је Јован Цвијић који је поставио сјајне научне основе за њихово описивање и тумачење. Из тих разлога њих користимо као полазну основу за овај рад, указујући на неке специфичности које је донело време после њега. Не третирајући централну и јужну Србију у географским и политичким границама, неопходно је да се представе два српска варијетета: планински и равничарски.

Они се разликују по физиогномији, по мимици, по гестикулацији, па чак и кинестетички, односно по покретима и гестикулацији. Из тога следи закључак да се ови варијетети разликују и по карактерима и темпераменту. Таква подела има везе са географским условима у којима се то биће развија, негује и формира.

ДРУГА подела би се могла засновати на регионалној основи у неколико карактерних варијетета и то: Јужноморавски источни, Јужноморавски западни, Моравски источни, Моравски западни, Тимочко-стишко хомољски, Шумадијски, Колубарско- златиборски, Санџачки и Мачвански.

Ма где да су се нашли, људи који су живели у сеоским планинским областима били су принуђени да се баве сточарством. Због тога су они развили неке одлике које их чине сличним. Тиме је само потврђена Цвијићева теза о утицају природног и географског фактора на човеково биће и, наравно, на његов карактер. И поред велике сличности која одликује српски народ, постоје још увек видљиве регионалне варијације у његовом етничком бићу.

Оне нестају пред нашим очима, али су још увек лако препознатљиве за сваког доброг посматрача који је имао прилике да се упозна са њим. У овом случају, осим географских чинилаца, који су очигледно имали велики утицај на формирање физичког бића нашег човека, постоје и историјске околности које су га обликовале, посебно у његовој карактерологији.

ЈУЖНОМОРАВСКИ источни варијетет је у прошлости живео у непосредној близини бугарских племена, пошто се та граница више пута мењала, па је на обе стране границе формиран скоро идентичан крајински етнички идентитет. Он се карактерише вредноћом и предузимљивошћу, која служи за пример осталим српским варијететима. У карактерном смислу људи овог дела Србије су у највећој мери покретљиви, штедљиви, егоистични, саможиви и нису спремни на пожртвовање за друге.

Као ученик гимназије имао сам прилике да младе људе овог варијетета посматрам у свом блиском окружењу и да запазим да је наше другарство и саживљавање са досељеним Црногорцима, метохијским Србима и онима који су дошли из Санџака, било далеко интензивније и присније од оног са младим људима тог варијетета. Та карактерна одлика се видно показивала и код младих људи - средњошколаца. Они су били најбројнији међу нама, али нам нису остала лепа сећања на младалачко дружење са њима, баш због тог егоизма, иако смо се дивили њиховој вредноћи. Све провере које сам вршио касније су потврдиле ово запажање.

ЗАПАДНИ и јужноморавски карактерни варијетет се нијансно преливао према карактеру косовских, а посебно метохијских Срба. За разлику од Источно моравског варијетета, који је настао као сублимат српских и бугарских карактера, западни је био сублимат српског и турско-арбанашког карактера. Њега је било тешко објаснити и схватити баш због тога што је био комплексан и вишеслојан.

У средини у којој сам одрастао било је много света који се доселио из тих крајева. Они су у нов завичај доносили многе одлике свог ранијег завичаја, које је било тешко објаснити. Касније сам део радне каријере остварио на Косову, а потом и у Метохији и на лицу места потврдио она запажања која сам имао у родном крају посматрајући у најранијој младости оне Србе који су се доселили из тих крајева.

МНОГО тога што се могло запазити у њиховим карактерима је било слично осталим људима са којима су живели у истом региону пре доласка у нов завичај - Топлицу. Опште запажање је остало непромењено. За разлику од јужноморавских Срба са истока, са којима је било тешко и скоро немогуће развити искрено пријатељство, са косовским и метохијским Србима је било лако постати пријатељ. Они су били несебични у пријатељству, али је пут од њиховог пријатељства и спремности на зло, био сувише кратак. Они су нам били пријатељи крајности, спремни да учине свако добро, али и свако зло.

Живећи и радећи у метохијском амбијенту, запазио сам да су поједина места сачувала изворне српске карактерне одлике из даље прошлости, па чак и дијалект који је близак средњовековном говору у овом простору. Са великим интересовањем сам пратио даљи развој тог дијалекта, који је већ изгубљен у овој генерацији.

ИЗВОРНА СРПСКА ТРАДИЦИЈА ЗАПАДНОморавски варијетет је у прошлом веку претрпео мање промене пре свега због мањег кретања становништва. Најмања динамичност му је омогућила да сачува изворне карактерне одлике. У њему су на најбољи начин интегрисане српске карактерне одлике из прошлости и времена у коме живимо. У њему је сачувана изворна српска традиција и сва квалитетна обележја српског карактера.

Тако је то изгледало у времену када су се у новом завичају показивале и неговале старе карактерне одлике.

ИСТОЧНОморавски варијетет је такође негован у приграничном подручју са Бугарском, али је у њему бугарски елемент националне сублимације далеко мање заступљен. У овом случају, ваља имати резерве на такве ставове, пошто су поједине енклаве очуване у изворном облику. У овом варијетету се у великој мери појављују влашке карактерне одлике које су се почетком прошлог века у много чему разликовале од српског националног бића. Пошто су односи између тих двају народа били квалитетни, а оба припадају истој вероисповести, национална сублимација се развијала до те мере да су се с временом формирале сличне карактерне одлике. Разуме се, да ће овај процес потрајати још неколико деценија, као што је то случај и са другим ентитетима, али је већ данас извесно да је заједнички суживот већ учинио своје.

ЖИВОТ је показао да је њихова веза са завичајем била лабавија него код других ентитета, па су они показали спремност да напусте ову земљу и да се раселе по свету. То указује на чињеницу да се они нису до краја стопили и са нашим бићем и да је та лабавија етничка веза имала за последицу њихово велико расељавање. Од користи је да се презентира још једно искуство које представља и њихово понашање према нашим вредностима у земљама где су се одселили.

Био сам вођа једне спортске екипе која је гостовала у граду где је број наших исељених Влаха релативно велики. Број гледалаца је био неочекивано велики, а њихово навијање за нашу екипу је било импресивно. Оно заслужује даље изучавање, али се не може занемарити као реалност са којом смо се срели на терену.

СУТРА: ДУГО СТАПАЊЕ НАШЕГ НАРОДА