ШУМАДИЈСКИ варијетет је био спона између све четири стране света, па је због тога трпео велике притиске са свих страна. Шумадија је била пожељно место за склањање српског националног бића од свих невоља, па је велика имиграција утицала на формирање једног комбинованог карактерног варијетета. Она је била право место за српске сеобе из свих крајева и коначно одредиште свих који однекуд беже.

У њој су се најсигурније осећали Срби, ма са које стране да су долазили, па је она попримила све српске одлике. Из тих разлога, Шумадијски карактерни варијетет је формиран као општи сублимат српског бића из свих крајева од Динаре преко Дурмитора до Шар-планине, Власине и Дебра. У томе се Шумадинци нијансно разликују од Западноморавског варијетета.

САНЏАЏКИ варијетет је посебно интересантан за анализу српске карактерологије. У антрополошком смислу, он је врло чист и здрав. Људи који припадају том варијетету су расли у условима сурове, али здраве климе, бавећи се сточарством, трговином и занатством. Пошто су се развијали под великим утицајем турске културе и исламске религије, Санџаклије су однеговале специфичан карактерни варијетет.

Будући да су људи из овог краја живели у амбијенту у коме нису имали претерано много контаката са другим народима и карактерним варијететима, а остали верни исламу, они су сачували неке одлике које су аутентичније карактерисале нашу прошлост. Постоје основане тврдње да су они по својим антрополошким обележјима најбоље сачувани изданци нашег народа из даље прошлости. Задивљујућа је гостољубивост људи из тог краја, она која је одувек одликовала српски народ.

КАО човек који је по природи свог посла имао прилике да борави у многим местима, не могу да се отмем утиску, а да не изнесем своја запажања о гостољубивости Санџаклија. Пошто ме је њихова гостољубивост посебно занимала, ступао сам у контакте са многим људима, али као анонимус. Био сам дочекиван са неуобичајеном гостољубивошћу, па и присношћу, чак таквом да сам на растанку са људима који су ме дочекивали покушавао да сазнам да ли их уопште занима кога су угостили.

Овај модел сам примењивао на више места у Србији, али нигде гостољубивост није била таква као у Санџаку. Разлози због којих сам се бавио Санџаклијама су у чињеници да је после освајања Топлице велики број њих досељен у то подручје а они су и тамо, након више деценија, показивали неубичајену гостољубивост.

ЧАРЛС ДАРВИН И ВОЈВОЂАНИ ОДЛИКА српског етноса у Војводини снажно асоцира на истраживање које је вршио Чарлс Дарвин на Галапагосу на зебама. Оне се нису привијале једна уз другу због тога што нису биле изложене великој опасности, па се нису груписале. Кад су одсељене у Калифорнију, на изненађење истраживача биолога, оне су се окупиле у велике групе, испуштајући крике при појави првог јастреба. Њихов успавани архетип се пробудио на исти начин на који су војвођански Срби пружили руке својој браћи Србијанцима, које са великом љубављу описује Михајло Пупин. Нихов архетип се никад није успавао, као да је чекао свој тренутак.

У ОВОМ варијетету се у новије време запажају неки страни утицаји који разбијају дух традиционалне санџачке породице, независно од тога да ли је она негована у духу ислама или хришћанства. Овај утицај је био интензиван у времену коме припадамо, те је у научном смислу занимљив као процес који се одвија и у овом времену.

Посматрањем таквих догађаја стиче се утисак да он поприма драматичне елементе који се испољавају као необичан спој санџачке традиције и европеизације коју раширених руку већ прихватају и савремене Санџаклије. Ми их разумемо, имајући у виду да су се наше душе дуго стапале, а многе није требало стапати, пошто су биле и остале једно те исто.

НА ИСТИ начин као што се Источноморавски карактерни варијетети јављају као амалгами са бугарским племенима, Мачвански варијетет је формиран као интересантна смеша босанских српских племена и посавских равничара. Душа мачванског Србина је посебно инспиративна за лепа књижевна дела и она, поред Западноморавског варијетета, оличава све лепоте нашег етноса. И овим поводом корисно је да се читаоцу пренесу искуства из сусрета са студентима који су долазили из различитих крајева Србије и доносили карактерне одлике ентитета одакле су долазили.

Пошто сам као професор увек преферирао студенте који су умели да разборито изложе своје мисли и запажања, завршио сам каријеру са уверењем да су они који су долазили из тог краја у просеку однели бар пола оцене више од других за једнако знање. Логичности и разборитост изражавања студената из тих крајева нисам одолео. Њој је очигледно допринела лепота херцеговачке реторичности која је овде донета. Она се могла упоређивати само са Колубарско-златиборским варијететом.

Познаваоци српског језика ће сигурно ставити примедбе на ова запажања, па се осећам позваним да и пред њима браним овај став. Не спорим чињеницу да су они у праву када је у питању чистота говора, али се стиче уверење да је та чистота у Колубарско-златиборском ентитету добила елементе лепе реторике и да је том лепотом угушена унутрашња садржина поруке која се преноси на саговорнике. Боље речено, лепотом израза угушен је дух и садржај поруке коју су сачували Мачвани.

У ВОЈВОДИНИ су се формирали карактерни варијетети, приближно онако као што се данас појављују географске целине: Срем, Банат и Бачка. У том смислу постоји потреба да се разјасни однос између српских карактера у овим ентитетима према својој матици, али и између себе. Историјска одвојеност од матице је имала утицаја на формирање различитих карактерних одлика и код њих. Оне су са дужном пажњом описиване у оном делу у ком су обрађиване природне одлике и утицај природне средине како на људе, тако и на стоку.

Природа је дакле учинила своје. Мењала је темперамент, мењала је карактер, али није мењала осећања припадности. Банаћанин Михајло Пупин их објашњава на врло леп, па чак и емоционално нежан начин.

Откада се памти, идворски Срби су се сматрали браћом Срба у Србији који су се налазили само неколико пушкомета далеко од Идвора на јужној страни. Са много емоција он описује Авалу која сија у њеном плаветнилу, како она Банаћане мотри "оком пуним нежне пажње".

ПРИРОДНЕ и географске, па и политичке везе, тада су биле покидане, али на срећу овог народа, емоционалне везе су сачуване управо на начин како их је Пупин описао. Они нису неговали митска сећања на своје сеобе, али су их високи интелектуалци и ликовни уметници подигли изнад свих митолошких висина. Они су сачували и још више развили сећања на Чарнојевића и појединачна бекства преко великих река и тако на најлепши начин надоместили недостатке митологије. Они су показали да је истинита кинеска мисао по којој једна слика више говори од хиљаду речи, па су војвођанским Србима оне показале културу коју су неговали њихови преци, Србијанци - брђани.

Србин је у Војводини развио своје гнездо између ритова и мочвара, на исти начин на који се птице из тог окружења неговале своје тиће. Због тога је српски карактер у великој мери прилагођен том амбијенту и као такав сачуван до историјског тренутка када се вратио свом јату. Он је примао туђу културу, туђ шешир, па и темперамент, али је сачувао своју душу.

СУТРА: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ОСТАВЉА ТРАГОВЕ