ЗА разлику од банатског менталитета који је и географски био најближи "србијанском" духу и није трепео велики утицај нити притиске суседних православних Румуна, Србин из Бачке је био под далеко јачим утицајем католицизма, као и угарске и немачке културе. Због тога се његове карактерне одлике у много чему разликују од банатских Срба. Природне околности, релативно виши ниво културних утицаја из непосредног окружења, као и квалитетније и издашније земљиште у Бачкој, учиниле су га и економски јачим, па је Бачванин изградио неку дозу доминирајућег статуса према банатском Србину.

СРЕМАЧКИ дух је развијан у најинтересантнијем политичком и географском амбијенту. Срем је био ослоњен на Барању и утицаје западног католицизма, са снажним имиграционим притисцима из Босне, Барање и Мачве, а велики део српске популације је живео на обронцима Фрушке горе. Због тога је тамо изграђен специфичан сремачки карактер, који се у много чему разликује од бачког и банатског.

Те одлике су се и данас тамо одржале, пошто је Срем показао највећу способност асимилације дођоша. То се најбоље потврђује у послератним имиграционим таласима, који су у јавности познати као Осма офанзива, у којој су дођоши преплавили Срем, Банат и Бачку. У том процесу виолентни дођоши су се наметнули и преузели водеће друштвене улоге. У Срему се то није догодило, или бар не у оној мери у којој је то евидентно у другим деловима Војводине.

ЈЕДИНО рационално образложење је да је сремачки Србин изградио јаче одбрамбене механизме. Својим виолентним карактером који је раније формиран, Сремац се успешније бранио од имиграционих таласа, баш због тога што је карактер Сремаца био у много чему сличан онима који су долазили. Сремци су очували свој идентитет и у односу на утицаје суседа. И за то постоје јаки разлози.

Сремци су стално добијали свежу имиграциону српску крв, која је сачувала наш национални корпус. Утицаји суседних народа су били далеко слабији, па су се они међусобно прожимали. Културе са којима су се срели биле су сличне, па је лакше дошло до сублимације тог локалног етничког варијетета.

У ТОМЕ је разлика између Сремаца и Бачвана који су живели у непосредном окружењу Мађара и немачког живља. Ту се још једном потврдила теза по којој у споју људи из примитивних средина и оних који су већ живели у цивилизованим срединама, биолошки доминирају први, а културно други. То је разлог да је у Бачкој мађарска и немачка култура имала далеко већи утицај на српски карактер него што је то случај са Банатом и Сремом.

Михајло Пупин верно описује стање које је лично, као дођош у Војводини, запазио и то се најбоље види из следећег цитата:

"Мојој мајци је био познат мој антигерманизам и никад се није с њим слагала. Једног дана пошли смо у посету мојој млађој сестри која је живела неких петнаест миља од Идвора. На путу смо прошли кроз велико село Ечку које је било настањено разним нацијама: немачком, румунском и српском. Упадљива је била разлика у изгледу кућа, народа и начина на који су се кретали у обављању својих свакодневних послова. Немачки сељаци били су далеко испред Румуна и Срба. Мајка ми је скренула пажњу на то, али није ништа коментарисала. У то смо прошли сеоску католичку цркву која је била налик на катедралу. Њу су саградили, рекли су ми, немачки сељаци из Ечке. Мајка ми је рекла да је пуна људи недељом и празницима, а да им је свештеник млад и учен човек. Када смо пролазили мимо православне цркве, која је изгледала мала и јадна, моја мајка је рекла: Зар Свети Сава не би био постиђен када би дошао поново на земљу и видео ову дивну немачку цркву и ову колибу која се зове православна црква? Али, и тако мала, она никад није пуна, изузев свадби или на парастосима у покој душе умрлих богаташа, када народ очекује да се добро поједе"

КАО млад човек (1962. године) сам дошао у Банат, где сам, после тога, живео скоро 30 година. Разлике између србијанског варијетета ком сам припадао и банатског који сам ту затекао су биле толико видљиве да су деловале непремостиво. Заједнички живот и мешовити бракови су учинили своје. Оне су се толико смањиле да се не препознају очима генерације која сада улази у живот.

Карактерне разлике су до те мере смањене да је у неким местима дошло до потпуне унификације.

ГЕНЕРАЛНО посматрајући српско национално биће, разлике између етничких варијетета се смањују, па се српски карактери у све већој мери унифицирају у односу на стање од пре једног века. Много је разлога због којих се овај процес одвија на такав начин. Наши национални карактери се данас мање разликују од словенских прототипова него пре пола века.

Глобализација дакле оставља трагове и на нашим карактерима, па се у све већој мери кристализује српски карактерни тип у ширем смислу. Као човек који верује да је бар донекле упознао душу балканског бића, изградио сам став да су они у већој или мањој мери "затворени" и да данас радо улазе у све облике мешања са другим народима. У томе и данас има истине, али је истина и то да они и поред тога добијају обележја европске карактерологије.

Сви су данас много ближи Европи него што сам могао да замислим када сам скупљао и обрађивао податке о њиховим карактерима. Из тога се извлачи закључак по коме - ако су и они подлегли том процесу карактерне глобализације, онда на свој начин прате светске токове. На нама је да ценимо колико смо се том типу приближили.

Изван тих оквира остала је само једна одлика на коју се мора указати.

СРБИ су људи крајности. Умемо далеко више него други да чинимо добра дела, али и да чинимо пакост више него други народи, и то пре свега самима себи. У љубави немамо границе, а у злу смо ипак ограничени, па не допиремо до суровости и бруталности, бар кад је у питању понашање здравог човека. У томе нас спречава самилост коју носимо у души у већој мери од других народа.

Наша невоља је у томе што имамо самилост према свима другима осим према нама самима, а посебно према најбољима између нас. Друга невоља је у томе што се наша самилост, као племенито осећање, за добре људе појављује сувише касно. Ми почињемо да сажаљевамо човека тек кад је пропао или, боље речено, кад смо га гурнули у провалију. Тада смо спремни и на жртве да бисмо га спасавали. У неким ситуацијма такво спасавање није доказ наше племенитости, већ мазохизма.


ДУРМИТОРСКИ ОРАО НАД ВОЈВОДИНОМ

У ОВОМ времену пажљив аналитичар може ипак запазити нијансне разлике у карактерним варијететима између насеља у којима су се масовно досељавали Србијанци, Босанци и Херцеговци. Црногорске одлике су мање приметне због тога што су они у мањој мери учествовали у тој амалгамизацији, али и због тога што дурмиторски орао који је долетео у Војводину није имао шта да тражи у војвођанским њивама. Он је летео ка високим чукама, па се није дуго задржао у војвођанској бразди. Ако се ту и задржао, није орао, па се није претерано стапао са њом. Он по природи не лови црвиће по браздама.