У истраживању карактера српског народа наилази се на две привидне супротности. На једној страни се налази ксенофобија која доказује нетрпељив однос према странцима, а на другој ксенофилија која означава поштовање, па чак и љубав, према свему што је страно. Логички судови указују да је овакво објашњење неодрживо, пошто се супротности ове врсте искључују, барем на први поглед. Чињеница је, међутим, да се овакви ставови у српском бићу манифестују као одржива реалност.

У појмовном смислу гостољубивост се доводи у везу са гостом, са неким ко долази са стране или, по ширем тумачењу, са начином на који примамо и дочекујемо странце.

Србин је традиционално гостољубив и спреман да од своје сиротиње издвоји све да би угостио странца. Са правом се Србину може упутити критика да је у том смислу несмотрен, па чак и наиван. Полазећи од себе, он не размишља о томе да ли сваки гост заслужује да буде угошћен.

ДРУГА димензија ксенфолије огледа се у томе да Србин традиционално цени стране производе, страну робу, стране марке, а у последњих година и страну музику и моду, па чак и науку. Овим поводом вредно је поменути време када је као модни хит пласирана макси хаљина. Генерално посматрајући, то је била мода која је заслуживала да буде општеприхваћена. Проблем је био у томе што је она формирана према антрополошкој грађи Францускиње или Италијанке, али не и према балканској жени на чијем телу и снажним куковима се губила лепота те моде.

Као аутор једне стручне расправе одлучио сам да је потпишем именом и презименом - Џејмс Елиот. Тематика је била локална до те мере да је незамисливо да би неки странац са тим именом могао да познаје локалне проблеме. Садржина прилога је била таква да сам цитирао домаће ауторе из ове области.

Такав прилог би морао да изазове сумњу сваког читаоца који се бави овом облашћу у смислу идентитета аутора "Џејмса Елиота". Испоставило се да је то било моје најцитираније дело. Посебно су ме занимали они наводи у којима се тврди да је то познат амерички професор. Да ли је и то доказ ксенофобије или ксенофилије у науци?

КСЕНОФИЛИЈА, иначе, одликује мале народе и оне који су сиромашнији или на нижем нивоу развоја према владајућим критеријумима у свету. За њих је добро све што су усвојили велики народи, па се ксенофилија те врсте јавља као облик мишљења малих народа. Запазио сам да и велики народи као што су Руси, Индуси, па и Кинези, показују неке елементе ксенофилије, а да неки мали народи као Јевреји, дају отпоре тој појави. Код Срба је ова одлика пренаглашена и она се огледа у разним облицима снобовских имитација.

У неким случајевима она подсећа на понашање адолесцената који имитирају старију браћу или сестре. Не може се спорити да је и то општељудска одлика, као ни то да она има своје оправдање и објашњење. Питање, дакле, није да ли је ксенофилија наша реалност, већ у којој мери је она присутна у нашем понашању, и усвојеним вредностима и у нашим карактерима.

ЉУБОМОРНИ САМИ НА СЕБЕ НАША невоља није у томе што смо љубоморни на странце, већ пре свега на своје људе. Љубоморни смо сами на себе, а сувише толерантни према странцима. У времену транзиције то се код нас испољавало на крајње неразуман начин. Странцима смо веровали и подржавали их, а наше људе третирали као нижеразредне, иако су многи од оних странаца којима верујемо огрезли у далеко већем криминалу. У тим околностима странац је код нас господин, а наш човек је достојан само презира.

У ТОЈ оцени морамо истаћи да и у томе непотребно губимо меру, те да стране вредности у неким нашим поимањима обухватају елементе обожавања, без икаквог оправдања. То се види чак и код најобразованијег друштвеног слоја. Многи међу њима своју ученост доказују цитирањем и навођењем мисли, чак и оних мислилаца који то не заслужују. Такво понашање изван граница које се могу оправдати, потврђује постојање дубоких комплекса ниже вредности код људи који на тај начин приказују своје образовање. Оно временом постаје део карактера или судбина и одличје из кога се не може изаћи.

КСЕНОФОБИЈА је код Срба у извесном смислу одавно добила архетипско значење. Разлози за то су у чињеници да "осим часних изузетака", странци, посебно они из даљине, нису овде долазили као пријатељи. Због тога су они одувек примани са резервом, имајући у виду да су често били обучени у "јагњеће коже". Ксенофобија није продукт фантазије, већ стварних опасности које је Србин проживео у сусретима са многим пријатељима и непријатељима. И данас се он сваког дана среће са истим опасностима на исти начин као и у прошлости.

Најкобније последице рушења Берлинског зида од свих земаља Европе имала је Србија, која није имала никакве везе са њим. Њени ксенофобични импулси су општеприхваћани и појачани нашом осудом у светској јавности. Међународни суд правде је у овом веку код разумних људи само развијао осећај ксенофобије, баш због тога што нам је и тај "праведни свет" дао поводе да се тај осећај и то уверење још више развију.

СРПСКИ национални карактер се калио у тој борби између ксенофилије и ксенофобије, али још увек није отклоњена опасност да у том каљењу не изгори. За то му је потребна велика мудрост, а то значи способност да се не нађе на брвну на коме се срећу интереси великих. Старо је правило, да на таквом брвну увек плате цех мали и нејаки. То су озбиљни разлози да се то кајање избегне и да нам не служи на понос ни то што у свету имамо велике пријатеље, и непријатеље. Од њих нам је важнија унутрашња снага.

Разлози за ове тврдње су у томе што су странци у тој нашој калионици често потпиривали ватру у којој смо само ми горели. Коначан циљ ових редова није да се ксенфобија развија, већ да се гаси, а истиче се само као инспирација да је правилно схватимо и да је користимо као мотив за окупљање око једне "наше идеје".

ЈАСНО наглашавање ове констатације произилази из чињенице да је у нашем карактеру одавно усвојен став да је у нашем окружењу све или црно или бело. Због тога ове редове треба користити као критику наших интелектуалних духова који школовањем на страним универзитетима постају навијачи оних земаља у којима је такво образовање стечено. То је природно стање ствари, али никад није било од користи пошто нам онемогућава да упознамо и друге хоризонте. То у овом случају значи да сагледамо у којој мери се и туђи ставови и интереси прекпапају са нашим. Тужно је сазнање да смо и данас склони да се дубоко клањамо странцима и да наше вредности стављамо пред њихове интересе и под њихове ноге. При том се посебно истичу наши образовни програм и њихово несвесно уништавање за будућа времена.

ЗАКЉУЧАК Арчибалда Рајса о однос према нашим способним људима нас опомињу и он гласи:

"Та љубомора касте зване 'интелигенција' српског народа, не исказује се само према странцима већ и према сународницима. 'Отмено друштво' у њој не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван."