ЛАТИНСКА изрека која тумачи живот каже да се хлебом и игром остварује сва људска срећа, на првом месту је хлеб, а на другом игра. Логичко тумачење ове поруке своди се на то да гладном није до игре. Супротна логика је да се игром само сит заварава и задовољава. Ако се овај систем мишљења даље развија, намеће се закључак да велика ситост тражи велике игре које се своде на оргијање и лудост. Због тога велике игре, оргијања и лудости постају привилегија оних који су и сити и напити. То је она сфера у којој људско биће излази из разумног стања и нормалне среће.

Када се ствари тумаче на овај начин, разумно је да се призове у помоћ и једна стара грчка мудрост по којој је за све што је вредно у животу важна мера. Изван мере и разума се увек налази несрећа. Због тога су истински несрећни они који се налазе на самим крајевима социјалне хијерархије. Такве људске судбине срећемо сваког дана, како на улици, тако и у литерарним делима, а у овом времену и у масмедијима. Њима су посвећена највећа дела светске књижевности, па и научних студија из области психологије.

ЈЕДНОМ крају те медаље посвећено је и ово поглавље. То је сиротиња. Мало је стручних и научних радова посвећених овој теми, посебно од оних који су живели у том миљеу и који могу да опишу како изгледа глад детета. Пошто сам у родитељском дому прошао и кроз то, због припадности мојих блиских другој страни у рату, дајем себи за право да тврдим да сам дорастао тумачењу овог појма. Пре тога је ипак неопходно да се разјасни појам сиротиње, пошто се он у свету тумачи на много различитих начина. Он је далеко сложенији него што нам се чини.

Из тих разлога, ограђујем се у односу на оне облике сиротиње који у појмовном смислу излазе из сфере евроцентричних социолошких поимања. То значи да верујем да Европљани не могу да је схвате и да је научно објасне. То су разлози да своја запажања локализујем на тумачење појма сиротиње сводећи га на српски етнос. Овим поводом се у реалном животу срећу тумачења попут оног које је садржано у говору одржаном у Харлему председничког кандидата Америке Барија Голдвотера, који је присутној сиротињи послао нељудску поруку која је гласила: "Само глупи људи су сиромашни!"

НАСУПРОТ овом, постоје и друга, далеко хуманија тумачења, по којима и животне околности неке људе учине сиромашним. Мој приступ овој тематици у овом раду своди се на друго тумачење. Да би се изашло из ове замке, вредно је истаћи да социолошке анализе показују и доказују да постоји висока корелација између имовинског статуса и интелигенције, али бисмо у овом случају у први план избацили образовање. Ова корелација се заснива на чињеници да сиротиња не добија шансе да се образује и интелектуално развија, па се и такве истине намећу као реалност.

Из наведених разлога овој тематици се надаље приступа са позиције сиромаха који није био несрећан због тога. Уосталом, богатство није услов за срећу, већ доброта, како је тврдио Сократ. Сиромах је одувек умео да цени и такву своју срећу, иако она реално никад није достигла онај ниво који се у литератури наводи као питање које је Цезар поставио једном старцу који је тешко живео, па је желео да умре. Његово питање је гласило: "Па зар ти сада живиш?"

НИ ВЕЛИКИ Цезар, једнако као и многи наши савременици, није схватио смисао живота сиромаха. У вези са тим, описује се стање српског националног бића непосредно после рата, у годинама када је у Србији владала глад, како код сеоске, тако и код градске популације. Генерација којој припадам је запамтила појам "принудни откуп", што је значило да су од сељака одузмане намирнице, жито и месо, да би се прехранила градска деца.

Пошто потичем из четничког села, локални политичари на власти су нашли разлог да на сељане тог села свале већи терет принудног откупа, па је многим сељацима одузето и задње зрно жита, као и задње прасе. Ту судбину је доживела и моја породица, а ја сам био довољно одрастао да сам све то гледао својим очима и јасно препознавао. Глад сам осетио на својој кожи, а у веома добром памћењу ми је остао хлеб од јечма који први сазрева, па нас је он прехрањивао до сазревања пшенице.

И ПОРЕД тога, српски сиротан није био несрећан. Разлог је био у вери и нади, а можда и инату који нас је водио напред. Од свих тегоба у којима мајка одваја боље парче хлеба или сира, пошто меса није било, за дете које је наслабијег здравља или је најкржљавије, у најболнијем сећању ми је остала друга сцена. На дан вршидбе пшенице, кад нам је одузето и задње зрно жита, локални партијаши су лумповали у трећем дворишту. Након сваке испијене флаше пуцали су у њу и такмичили се ко је бољи стрелац.

Пошто им је понестало ракије, један од њих је дошао у моју родитељску кућу да тражи ракију. Мајка је лагала, причајући да нема кључ од подрума. На то је он почео да се понаша непристојно, па је од њеног ударца завршио на земљи. Као дете које је све то гледало, узео сам у руке будак и први, ваљда и задњи пут у животу, кренуо да усмртим човека. На једвите јаде га је мајка одбранила од мог будака.

СРБИНУ, а то значи и српском детету тог узраста, није било болно гладовање, колико неправда те врсте. Он дубоко проживљава неправду у облику у којем је она тумачена Наполеоновим речима: "Ништа не вређа човека тако дубоко као неправда праћена иронијом."

Неправда коју је Србин трпео, било од своје или туђе државе, била је управо таква - иронична. Он се сретао са карактером људи који су му правили неправду тек кад су се нашли изнад њега. Свако ко је могао да га заузда чинио је све да то учини на најбољи начин. Такви људи тешко могу да се издигну изнад цинизма и да своје понашање сведу на човечност. Ако се ипак определе за то, онда морају имати свест о томе да и због таквог мишљења морају да испаштају у амбијенту у коме влада хаос. И ту се налази део одговора за испаштање овог народа.

ГЛАД смо заборавили, а неправда те врсте ће живети са нама као вечна опомена. Ако се изузму овакви случајеви, наша сиротиња није била несрећна. Напротив, идилична је слика те сеоске сиротиње коју сам наставио да носим са собом.

Сиромаштво је далеко већа гаранција очовечења нормалног људског бића од обести коју доноси богатство. У времену таблоид културе, и сиромаси су нашли свој део среће. Она им је надоместила оно што их је испуњавало - веру. Због тога је та култура, намењена сиротињи, пласирана у оба значења, у материјалном једнако као и у духовном. Таблоид култура постаје општи образац понашања савременог света и усмерена је ка срећи људи сиромашног духа. Она надомешћује оне празнине које остају иза фразе "хлеба и игара".


ВЕРА, НАДА И ПРАВДА

ВЕРА, нада и правда теше Србина у свим ситуацијама и оне су довољне да он буде срећан. Оне га воде кроз живот, па му их не треба ускратити. И данас су то свете водиље српског националног бића, иако је оно одавно ушло у зону задовољства које доноси порука "хлеба и игара". У том и таквом амбијенту, није било ни разврата, ни криминала, а све што се у тој реалности догађало, сведено је на преживљавање у природном значењу.