ПРИКАЗИВАЊЕ људске духовне беде и људске срамоте постало је пожељан душевни оброк за многе људе који нису свесни тога да је то што им се нуди увреда за цивилизацију. То је разлог да се савремени човек шаблонизира, а његово мишљење и понашање своди на устаљене обрасце који су све више таблоизовани. Изгледа да општа деградација и осиромашење духа погодују савременом свету. Мислећи човек у том амбијенту постаје отуђен и усамљен. Он ником није интересантан, чак ни као потрошач робе. Велики напредак је учинила цивилизација кад је успела да таблоидизацијом ослободи сиромаха од страха у коме је живео у прошлости. Он више нема разлога за страх.

Та "привилегија" је пренета на мислеће људе. Само они виде опасности којима се излажемо као појединци, као породице и као нације. И то је један од разлога што није претерано захвално бити мудрац. Тада морамо да размишљамо чак и о томе да ли нас неко стварно воли, и ко би могао да нас воли кад смо такви. Морамо да се боримо са светом око себе и са самим собом. Ни то никог није учинило срећним.

ТАБЛОИДИЗАЦИЈА нас враћа у време када су богати људи дизали споменике чак и својим коњима, па и птицама са којима су се играла њихова деца. Такве лудости занимају и савременог конзумента таблоидне понуде и хране, оне друштвене слојеве који им верују, једнако као и свака осмишљена политичка лаж. Она се јавља као облик јефтине забаве за оне који се одушевљавају њеним садржајима и порукама. Она их чини срећнима на начин који по садржају подсећа на срећу коју људи налазе у алкохолу и дроги. Она их буквално уништава, али на начин да их чини зависиницима, у значењу у коме се овај појам изучава у савременој психологији.

То значи да се овде заступа јасан научни став да таблоиди из човека испразне све што је људско и формирају зависно биће од оне робе која им се нуди из њихових излога. Не споримо да је то за неке људе срећа, једнако као што и многи зависници имају осећање да у дроги и алкохолу налазе истинску срећу. Последица таквог стања је болест, а у таблоидизацији пражњење човекове душе је уништавање у њему оног што је људско. Морамо имати свест о томе да се у тој његовој духовној празнини налазе разлози за срећу коју му таква култура доноси.

СРЕЋА савременог човека сведена је на лак и комфоран живот заснован на егоизму, живот који је изгубио духовну димензију, а са њом и истинску љубав. Притом се заборавља да човек који се тако понаша развија дух егоизма, а са њим и отуђености, пошто и сам постаје жртва тако формиране привидне среће. Он је усамљен и кад је у друштву, пошто га такве околности нагоне да губи веру у све људе око себе, па и оне који га воле, пошто ничију љубав не заслужује. Он се понаша као ловац који се радује улову не схватајући да ће тај улов бити узрок његове несреће у будућности.

ЉУБОМОРНИ САМИ НА СЕБЕ СРБИН се одувек налазио у узбурканој мутној реци, тражећи најкраћи пут да исплива до обале. Око њега су се налазили једнако мали, па и мањи народи, који су понекад делили своју судбину са њим, а често у невољама тражили своју шансу. Због тога је он одувек био суочен са великим крокодилима једнако као и са малим змијама. Свако је у том балканском лавиринту тражио своје место и свој интерес. Неки су желели ту да опстану, а други да остваре своје егоистичке циљеве. Неки су то чинили због себе, а неки због интереса других, којима су служили. Тако је било одувек, тако је и сада.

Може ли такав човек да без сумње прихвати љубав своје супруге или да не сумња у то да му и деца желе смрт због очекиваног наслеђа? Онај ко живи за богатство проводи живот у сумњи због тога што баш сваку љубав доводи у везу са њим, најчешће с правом. Он постаје жртва оних који су му слични.

СИРОТИЊА се духовно уништава само развијањем осећања безнађа, а лечи и подиже оптимизмом и надом. То су аксиоме којих се морају држати они који воде народ, који желе да га воде и који мисле о њему. Порука која из тога следи гласи: "Не дозволите да народ има разлоге да брине".

Живећи у својој нади и породици, окружен децом, сиромах није отуђен и нема потребе да бежи од себе самога. Он не бежи у самоћу природе, пошто је природно стање око њега. Он се не отуђује дружећи се са кућним љубимцима, пошто су његови најдражи љубимци поред њега и у његовој души. Он не тражи мир у савременим техничким помагалима, пошто му је стварни живот далеко занимљивији. Његов идентитет је остварен у целости, па му је непотребан било који облик лажног идентитета бекством у алијенацију. Њему не преостаје ништа друго до да иде напред, пошто назад нема где. Иза њега је зид, а пред њим широки простори.

СИРОМАСИ који нису изградили људско достојанство и мисле својом главом, срећни су кад се докопају нечије помоћи, сличне оној коју су у старом Риму заговарала браћа Грах. Они који имају довољно разума не траже помоћ. Они се понашају у духу таоистичке филозофске поруке да не траже рибу, већ удицу. Са удицом у рукама, они се радују сопственом улову. Сиромаху не треба кора хлеба, већ њива на којој ће она родити.

Истинска срећа сиромаха није у кори хлеба коју ће добити као милостињу, већ у оној коју сам ствара својим радом или знањем. Јадан је онај кога нечија милостиња учини срећним и обезбеди му миран сан после ручка. Он не дочекује вечеру у том расположењу. Онај ко очекује милостињу, заувек је остао без наде и вере у себе. Онај ко се бори за кору хлеба, увек стоји усправно. Он има и наду и веру. Такав сиромах живи животом достојном човека, онакав какав је проповедао Свети Августин. Пред њим је живот који ће пре или касније бити испуњен срећом.

У СВЕМУ изнетом, постоји само једна реална опасност која лако опседа сиротињу. То су љубомора и завист. Она је подложна тим пороцима, посебно ако се то осећање развије код амбициозних сиромаха. Она на крају прогута све похвале и признања онима који их заслужују. Ови пороци јој не дају спокој и буквално уништавају људе који су њима оптерећени.

Они који су интелигентни и способни да нађу у себи унутрашњу снагу да се подигну изнад тог отровног осећања, пре или касније испливавају на површину. Они који у томе не успеју, остају вечно у блату тог отрова. Њиховом рањеном егу тешко израстају крила. Очајничка потреба за доказивањем их никад не напушта. Они са њом умиру, чак и када су остварили завидне успехе. Такви лако нађу медијуме којима треба завидети, чак и у свом непосредном окружењу.

ОВИМ поводом је вредно истаћи да сиротиња најчешће завиди сиромасима који су у нечему бољи од ње. Онима који су далеко од ње, сиротиња се диви. Вредно је да се истакне једно искуство које се односи на наше политичке изборе.

Сиромашни људи дају гласове онима који су далеко од њих. Боље речено, њихови гласови не припадају сиромасима, онима који их најбоље разумеју. Осећај малих пакости је очигледно јачи од усвојених шема да се гласови дају онима који су далеко од сиромаштва.

Најбољи закључак овим поводом се може потврдити Софокловом поруком: "Завидљивци су гмизавци пред величином оних којима завиде". Они немају свест о томе, али их баш то унижава и уништава.