КАД се нашао у невољи, Србин је бежао у хајдуке да спасе главу. Спасавајући главу он је оптерећивао душу. Бежање од једног зла је увек доносило друга, нова и већа зла. То је био разлог да се, утирући трагове, његова породица сели у друге крајеве, а свака селидба је доносила и нове невоље. То је разлог што је мало Срба знало где су гробови њихових дедова. Извесно је само то да се нико није селио због тога што је желео, па сеобе те врсте нису доживљаване као забава. Неке од њих, попут оне под Арсенијем Чарнојевићем, постадоше митски симболи српске патње, па су као такве обележиле његов карактер за сва времена.

Многе сеобе су извршене у сврху обезбеђивања опстанка појединца и његове породице. Такве сеобе су биле масовне, па су то понекад биле селидбе целог братства и кумова. Свака таква селидба је емотивно преживљавана зато што се Србин традиционално везује за свој завичај. Сеобе дају допринос несталности духа, тврдио је Сенека. Разлози за то налазе се у слабљењу везе са окружењем и у томе што се нигде не развију корени који би допринели пуној стабилности нашег бића. Српско дрво, због тога, има плитко корење и слабе жиле, а та судбина га и данас прати. Због тога нас нигде нису очекивали раширених руку. Изгледа да се наше лађе ни до данас нису усидриле на једном месту.

ИМАО сам прилике да својим очима гледам потомке оних који су се досељавали у мој родни крај, али и оне који су се у наредним генерацијама укључили у урбани, а потом и гастарбајтерски егзодус. Прве генерације њихових наследника су имале муке да се прилагоде новом завичају, а касније и њихови потомци да се адаптирају на живот у граду. Све се то одиграло у једном веку. У том, 20. веку, овај народ је проживљаво целу историју. У урбаном егзодусу Србин је изгубио сељачку, а у гастарбајтерском малограђанску душу.

Гледао сам понашање наших људи у завичајним клубовима по иностранству и анализирао њихове емоције, док су играли жикино коло. У првој генерацији они нису постали део народа где су дошли, али су с временом изгубили везу са својим извором. Друга генерација је била другачија. Најгоре је то што су они имали судбину да су изгубили везу са својим потомством које је већ формирано у другом националном духу.

ЊИХОВА деца више нису припадници нашег народа, па је због тога изгубљена и међугенерацијска веза у том етносу. Једина утеха им је била и остала материјална сигурност која их је одвела у бели свет. У материјалном смислу они су добили, а у духовном су тотални губитници. Највећи губитак је кидање везе са следећим генерацијама - са својом децом. У времену писања ове студије, срећемо се са интелектуалним егзодусом, односно са егзодусом најквалитетнијег дела наше популације.

То је егзодус елите у буквалном смислу. То је последњи сигнал за узбуну. Нација која доживи да је напуштају најбољи синови и да беже у свет мора да се позабави самом собом. Егзодус ове врсте затвара све хоризонте наде у будућност и веру у просперитет.


КОГА ГРЕЈЕ НАШЕ СУНЦЕ МНОГИ људи који су се нашли на таквим друштвеним позицијама нису способни чак ни да схвате суштину проблема одласка из земље, нити да изразе и подрже ма какав конструктиван став. Ако они немају свест о оном што раде и како раде, не остаје нам ништа друго до да шаљемо децу у бели свет. У таквом систему друштвене организације, губи смисао наслова Шантићеве песме "Остајте овде". Ако сунце туђег неба не греје као наше, морамо се упитати, шта смо учинили да то наше сунце греје све људе на исти начин, а не само оне који се брину о нашим судбинама, оне који нам деле хлеб и правду?

Она се мора запитати: Шта нам остаје ако у миру изгубимо најбоље?

ПОЧЕТКОМ овог века то је најболнија тачка нашег националног бића и стања у друштву. То би морала да буде централна тема свих институција и нашег националног разума. То је упозорење пред којим се не смеју затварати очи. Пошто овај процес траје и узима маха, он се мора искључити из дневне политике и третирати као стратешки национални проблем. Разлози за ову тврдњу су у чињеници да се он данас тумачи на погрешан начин тиме што се своди на незапосленост и ниске зараде.

Ствари се сувише поједностављују ако се развија уверење да људи иду у свет само због тога што су тамо боље зараде. Проблем је у томе што се занемарује друга димензија која се састоји у чињеници да су многи људи незадовољни стањем правде и односима у друштву, а у вези са тим, и што не виде своју перспективу у њему.

ПРОБЛЕМ је, дакле, у томе што најбољи изданци ове земље одлазе разочарани, да се боре по свету са осећањима бола и понижења. Они овде остављају своје најмилије, једнако разочаране и несрећне, а они који остају понекад са радошћу примају вест да су они отишли да би се лакше докопали радног места. Овај егзодус се одвија пред нашим очима и на болан начин се преноси на наше карактере. Он нас неодољиво подсећа на време када смо одлазили са села. Ми који смо били способни, отиснули смо се у свет да бисмо после дугог времена видели да је село без нас остало пусто. Затварајући очи пред овом реалношћу морамо се запитати: Да ли Србија после пола века треба да личи на данашње српско село?

Овим поводом отвара се питање: Да ли су некада снажне гране хајдучке горе спале на то да смо постали заробљеници својих карактера?

ОВАКО постављено питање је у основи провокативно, али у бити погрешно. Проблем није у снази наших карактера и спремности да се боримо, већ у способности да се организујемо и да се разумом, уместо наших парламентарних расправа, боримо са невољама овог времена. Из тих разлога, ово питање се мора пренети са терена снаге карактера на терен способности да се организујемо и да станемо иза једног јасног националног програма.

Најгоре тумачење овог проблема је у томе да се оно третира као страначко или идеолошко, а не као национално питање. Оно се мора третирати као национални проблем који је у вези са нашим карактерима. То значи, да морамо имати снаге да организујемо државу која ће бити добар полигон за испољавање наших способности.

ОВУ тему никад нисмо видели у нашим парламентарним дебатама у којима се препуцавају неодговорни људи, "наши" са "њиховим". Ми смо очигледно постали неспособни да артикулишемо националне интересе, пошто смо их прекрили маглом иза које се остварују искључиво сопствени интереси, односно интереси политичких лидера, пошто су скоро све странке одавно добиле таква обележја.

Све док се парцијални интереси налазе испред националних, расправе о будућности земље и карактерима људи који брину о њој, су беспредметне. Уосталом све нације на свету, које су дозволиле да им парцијални интереси надвладају националне, пре или касније, се срећу са овом судбином. Очигледно је да нам недостаје мудрост "њу дила" и снажни карактери који су реализовали такав национални програм.