У ДРУШТВЕНОЈ организацији, хајдучија је опстајала у оној мери у којој је имала ослонце у јатацима. Време је да наше карактере доказујемо и у борби са јатацима. У тој борби се исказују снага националног карактера и способности да се он избори за сопствени опстанак. Закључак је дакле: да је проблем нашег духа и карактера борба са разним јатацима. Они су добри кад су верни онима који се боре за правду, али су највећа опасност кад служе друмским разбојницима.

Србин гастарбајтер је коначно уништио и уназадио српског малограђанина на исти начин као што је овај уништио сељака и хајдука. Његова поколења неће имати никакво сазнање о хајдучији, а ако га и стекну, они ће их се гнушати. Оног дана када је српски гастарбајтер у Минхену или Малмеу купио мантил за свог кућног љубимца и њега прихватио као друга у кући, куцнуо је задњи час свим нашим успоменама на хајдучију која нас је духовно хранила у низу генерација. Проблем је и у томе што се Србин гастарбајтер поноси својим, таквим статусом, а неки лабави карактери иду дотле да се стиде свог националног извора. Кад неко дође до тог нивоа, не треба се ни чудити што се отиснуо у бели свет. Он ће такав бити и према онима који су га примили. Код овакве структуре карактера већи је губитник онај ко га добија за пријатеља или сарадника од оног ко га је изгубио.

СРБИН има неспорне, од природе дате интелектуалне способности, оне које Јован Цвијић описује на следећи начин:

"... У Шумадији сам имао највише прилике да се дивим сељацима широке и објективне интелигенције, који посматрају ствари и догађаје и дају своје мишљење тек кад се потпуно обавесте. Сем тога најдаровитији схватају многе ствари интуицијом и осећањем. Често ми се учинило да неписмени људи, који имају ову духовну ширину, могу судити каткад правичније него школовани људи заведени политичким или другим страстима. Богати сељаци, чак и најинтелигентнији, ретко дају своју децу на даље образовање. Она остају сељаци; али су њихове њиве и ливаде најбоље обрађене и најбоље се одржавају, њихове су куће најчистије а домаћа економија најбоље уређена. Нарочито се код њих одржавају предања и народни обичаји, који су део заједничког наслеђа. Цењени од свих, они служе као пример селу и крају. Грубости у свакодневном животу, које се уопште могу посматрати код сељака, скоро нема код шумадијског становништва. На основи патријархалног живота развила се нарочито у овој сељачкој класи висока морална култура, са великим узајамним поштовањем, искреношћу и поштењем."

ПОШТЕЊЕ се доказује делима тамо где се дела цене. Код нас важи правило да се оно доказује речима оних који се обраћају маси, која не уме и не може да цени дела. Тамо где нема дела, само још празне речи имају неко значење. Ако се тврди да се оно мери речима; онда се са правом морамо упитати: О којим делима је реч, а пре тога, коме су она учињена?

Није једнако часно, поштено и добро дело учињено оном од кога се зависи и неком јаднику који никад ни на који начин не може да га узврати. Доброта није у самом делу или чинидби, већ у очекивању која из ње произилазе. Добра дела учињена из користољубља се ни на који начин не могу третирати као доброта. Она су само лажна доброта и у очима оног ко их чини. Србин по својој природи није у таквој доброти отишао тако далеко као други европски народи. Доброта неког дела се све мање цени по оном што је учињено, већ по оном коме је учињено. Кад такав човек оде у свет и кад се као гастарбајтер укључи у рад на траци, његово понашање добија форму коју сам затекао у једној фабрици у Нирнбергу:

ОВИМ поводом је интересантно једно искуство које се односи на понашање нашег сељака који је у Србији пре тога постао индустријски радник, а потом отишао у Немачку и тамо постао радник на траци, али по њиховим правилима и стандардима. Обилазећи ту фабрику са једним од њихових директора упитао сам га:

ПОЛИТИКА КАО ВЕЧНА ЗАБАВА ПОЛИТИЧКЕ теме су код нас "основна делатност" код оних који ништа не знају о политици, али им она попуњава слободно време. Оне су вечна забава за незналице, како тврди Еразмо Ротердамски. Можда се баш у тим разговорима налази њихова срећа или утеха. Срећна је држава у којој се такви баве политичким расправама или празним разговорима који немају краја. Далеко је сложенија ситуација ако се разговори одвијају на начин да баш такви одлучују о судбини народа и да у ту сврху воде празне разговоре. Одлуке које такви доносе су радост за њих и туга за народ који треба да их спроведе.

"Да ли у њој има Југословена?"

"Колико знам, има их четворо", одговорио је он.

Док смо обилазили фабрику, у маси радника који су дисциплиновано извршавали своје задатке, обратио сам се једном од њих и упитао га:

"Одакле си, буразеру?"

"Из Сомбора", одговорио је он.

"Који посао радиш овде?", било је моје следеће питање. "Шлосерски", одговорио је он.

Разговор је тиме завршен.

ДИРЕКТОР ме је после тога упитао: "Да ли га познајем?"

"Не", одговорио сам му.

"Како сте се баш њему обратили, кад овде ради 1.600 људи?" "Препознао сам га по очима", био је мој одговор.

Директор је био радознао, па је наставио са питањима:

"У чему се разликују његове очи од очију других радника?"

Када смо се довољно удаљили показао сам му да тај радник извршава свој радни задатак, али прати све што се догађа у хали, док други радници помно гледају у оно што раде не запажајући ништа друго.

"Да ли ви видите да се он понаша као антилопа у близини лавова. Сви релеји су код њега укључени, а ваши људи су овде као да су у кавезу."

ТАКО се понаша виолентни српски радник на фабричкој траци. Његове очи су остале на пољани коју је оставио у завичају. Он запажа све што се ради око њега. Ако се ова проблематика разматра у значењу напора које он трпи, много је доказа који потврђују да и његов организам трпи велике притиске у процесу адаптације таквом начину мишљења и понашања.

Велики је напор потребан да се његов дух усмери ка извршавању само једне операције у том ланцу. Статистика потврђује да се људи који пролазе кроз ту адаптацију лакше повређују и да лакше оболевају баш због тога што их ограничење покрета у фабрици доводи у стресне ситуације. Чак и слободно време које такав човек користи у свом стану за њега представља терет, пошто га доживљава као душевну стегу, ако ни због чега другог, то због одсуства природног амбијента.

АКО остане овде у неком од наших предграђа, централна преокупација ће му бити политиканство о коме је било речи. Он ће се бавити оним што га преокупира губећи се у сложености проблема у којима се одувек сналази на "свој начин". И ову његову склоност Цвијић описује на следећи начин:

"Теже је дати правилан суд о политичким особинама народа у Србији. Развитак унутрашње политике и нарочито спољашње зависи од узрока који често немају везе са политичким особинама једног малог народа. Ипак ове особине изгледају очигледне, пошто је народ у Србији успео да створи независну државу, да је одржи и увећа и поред опасног географског положаја и прилика често врло неповољних. Ова је држава стварно напредовала у свима правцима, нарочито у моралном и у интелектуалном погледу; њен економски полет био је знатан. У току стогодишњег слободног живота народ је у Србији стекао више политичког искуства него остали Јужни Словени и из његове су средине изишли неки државници доиста достојни овога имена."

СУТРА: Вера у нашем националном бићу