ПИТЊЕ утицања вере на карактер појединца је још увек спорно и доказује се на различите начине. Реалност света у коме живимо нас упућује на закључак да је вера у много чему утицала и утиче на обликовање наших карактера. У својој бити, све монотеистичке религије дају свој допринос карактерима људи који их исповедају. Оне развијају у њима специфичне карактерне одлике, својствене њиховој догми. Свака религија на свој начин и у оквиру своје доктрине структурира и обликује карактер својих верника, али у оној мери у којој су они прихватали и усвојили њен дух и саживели се са њом.

Православље у том смислу никад није показивало неку велику агресивност на пољу освајања људске душе и карактера, те се оно јавља као доктрина која није обликовала људски дух у оној мери у којој су то чиниле све друге велике светске религије.

СВАКАКО, то је један од разлога што Србин никад није постао велики верник у догматском смислу, иако је здушно усвојио неке од симбола вере, а међу њима и крсну славу. По томе се он разликује од осталог православног света. Она је за њега симбол вере, а не и вера, сама по себи.

Православље је племенита религија која се одликује толеранцијом према другим религијама и народима. У име православља нису вођени велики верски ратови, а учешће у крсташким ратовима је било спорадично и скоро симболично. У њима су се Срби и поред тога борили под хришћанском заставом. Историјски је остало забележено да су српски војници враћајући се са бојишта у крсташким ратовима са поштовањем поздрављани на улицама Истанбула.

ВЕРА смирује осветничке и зле страсти, пакост и злобу и у верујућем човеку развија и покреће позитивне емоције. Она га зауставља кад жели да учини зло дело, пошто се тада у његовој свести оно намеће као божја казна коју човек може да очекује од злочина који чини. Она побуђује племените мисли и покреће човека ка узвишеним циљевима. Она покреће и стимулише доброту и осујећује зло, али га не зауставља. И она је немоћна да заустави зле људе да учине оно што су наумили, па и највиша религиозност и обоженост неће зауставити зликовца да уради оно што је наумио.

ЛАЖНА ЕСТРАДНА ПРЕДСТАВЉАЊА НИЈЕ лако поднети ритуал у коме неверници представљају своју веру у уверењу да тако покривају своја злодела. Човеку који такве сцене посматра остаје отворено питање: Да ли такви људи на тај начин смирују своју савест, па се лажно представљају другима као часни људи? Општи утисак је да су то обичне рекламне манифестације које у том облику и данас гледамо. Они су у савременом свету занимљиви у политичким и естрадним приказима. У српском народу се више пута догодило да су баш такви људи испливали на површину и заузели значајна места у друштву и са њих кројили наше судбине. Утеха нам је да су и други народи своју судбину олако препуштали у руке људи тог кова.

Што је појединац даље од Бога и што је више свој, он је мање подложан утицају религиозне догме и страху од божје казне за оно што чини. По том тумачењу у првом плану је божја казна, дакле страх од последица које човек носи у својој подсвести. Због тога је страх, као кочница злих активности, најчешће јачи од вере. На овом месту би се могла истаћи критика по којој је тај страх од божје казне неодвојив од вере, те да је он њен продукт или њен синоним.

ПО НАШЕМ уверењу, страх од божје казне за недела која човек чини је касније артикулисан у његовој свести па је његов утицај на понашање далеко интензивнији. Он је конкретан, за разлику од вере која је апстрактна у свести верујућег човека. Он је у артикулисању разума најснажнија карика вере. Због тога је значајно да се са дужном пажњом проучи питање постојања страха код атеиста и оних који су напустили веру у којој су били. Код њих је развијен удвостручен страх. Они се боје божје казне за дела која чине, али и казне због тога што су напустити своју веру. Они живе са већим теретом да ће их стићи одмазда.

По том тумачењу, страх од божје казне за овоземаљске грехе је велико цивилизацијско достигнуће, које је развијено на добробит човечанства. Био сам сведок ритуала тајног крштења деце наших послератних комуниста. Њихов страх у том чину је показивао драматичне облике менталне трауме. Остао сам у уверењу да су атеисти били у далеко већој мери оптерећени страхом од оних који су остали доследни у својој вери. Због свега тога, душевни мир су сачували људи који нису имали искушење да учине зла дела.

ПОЈАМ "вера", ако се користи у лингвистичком, уместо религиозног значења, и тада је мирнија свест човека који верује у основаност оног што чини, баш због тога што се и тада смањује осећање страха који извире из злих дела која се извршавају. Човек који верује у нешто, макар то било и погрешно, лакше носи терет греха и грешке, од оног који извршава дело за које има свест да је злочин. Незнање и вера у истину, макар он била и лажна, смирују човеков дух и растерећује његову душу у односу на очекивања одмазде коју таква дела доносе.

Вера, дакле, утиче на наше карактере, како она која је окренута ка небесима, тако и она овоземаљска. Питање је, међутим, до које мере она може да продре до свести и душе сваког од нас? Многи људи су недодирљиви у том погледу. Њих ни вера, па чак ни страх од божје казне и заслужене освете не може уразумити. То су они људи до чије свести и душе не допиру ни људске ни и божје поруке.

ПО ПСИХИЧКИМ одликама то су егоисти који су у ужем тумачењу овог појма, злобни и мазохисти који се не контролишу. Њима није од користи ни вера ни знање. Њихове злочиначке и егоистичке страсти су такве да ништа људско или божје не допире до њих. Са таквим људима не вреди ни расправљати о карактерима, пошто је та реч бесмислена за њихов свет. Они се срећу у свим националним заједницама овог света, па их животне околности и васпитање само делимично неутралишу.

Када се расправља о таквим карактерима, тешко је стајати на позицији да се нешто озбиљно може учинити у обликовању таквих личности и изградњи њихових карактера. По том тумачењу, то је свет који треба максимално неутралисати и искључити из јавног живота. Нажалост човечанства, нису ретки случајеви да су баш такви успели да своје патолошке страсти развију до тога да су се наметнули као харизматске личности.

МНОГО је примера у светској историји који потврђују ову тезу, али проблем није у таквим одликама и склоностима, већ у стању и зрелости народа који их не препознаје. Психолошка наука је поводом таквих типова изградила неспорне ставове, али не и методе да се неутралише њихов утицај на јавни живот.

Неверници су дакле опасни, али нису мање опасни ни они који се лажно представљају као велики верници. Они су једнако опасни кад преузму улогу великих патриота. Њихова опасност се састоји у томе што имају две заклетве. Они су заклети и Богу и ђаволу. Вера таквог света нема никакву унутрашњу духовну вредност. Она му служи за сликање и параду, а не за смирај душе. У савременом свету такво понашање често добија естрадни карактер, па је због тога забавно за ширу публику. Имао сам прилике да тај свет посматрам у изворном облику у сеоском амбијенту на крсним славама. И тамо се дешавало да су неки опаки људи од обичних здравица правили представе које су буквално имале естрадни карактер.

СУТРА: Разметање и оговарање српски порок