МИЛАН Вукобратовић је рођен 1903. - исте године када је полетео и први авион. Од 1919. је као радио-телеграфиста служио у Ратној морнарици Краљевине СХС, одакле је прешао у друштво за ваздушни саобраћај - "Аеропут". После Другог светског рата био је међу првима који су почели да лете у "Јату". Доживео је дубоку старст и умро неколико месеци пред 100. рођендан.

"Седмог априла, у рану зору, позове нас командир ескадриле, наш бивши генерални директор из 'Аеропута', а сада мајор Тадија Сондермајер, и саопшти мени и Рођи (Родољубу Милановићу) да се одмах спремимо на лет за Атину, тамо предамо хитну пошиљку за Ђенералштаб савезника и без чекања, а након што је предамо куриру, одмах да се вратимо у Дивце...", записао је Милан Вукобратовић Вук, у својим белешкама. Истог јутра, пилот Родољуб Рођа Миловановић и радио-телеграфиста Милан Вукобратовић, "Аеропутевим" авионом "локид електра", који је сада био у функцији војног курирског авиона, стигли су на атински аеродром "Елеазис", предали пошиљку и већ око 11 часова кренули назад. У близини Солуна, пресрела су их три немачка ловца. У истом тренутку, око њих су фијукали светлећи меци. Нашли су се у баражу енглеске противавионске одбране, која је штитила ваздушни простор изнад Грчке. И, одмах, погодак у леви мотор...

ЗАХВАЉУЈУЋИ умешности и сналажљивости пилота, успели су да слете у једну вртачу. Авион је био уништен, али је посада преживела. Уз помоћ Енглеза, који су се у међувремену уверили да су оборили савезнички авион, са кога је киша опрала ознаке, успели су да се врате у Атину. Рођа је одатле отишао у Северну Африку и прикључио се РАФ-у, а Милан се вратио у Београд, где је провео цео рат. Током рата, имао је понуду да лети за немачку компанију на линији Београд - Солун, што он са гнушењем одбија.

Милан Вукобратовић је био човек са необичном животном биографијом и редном каријером. Рођен је 19. октобра 1903. у Плочи код Грачаца, у Лици. Након завршетка Првог светског рата долази у Београд где се запослио као физички радник. Ту је први пут видео ратне лађе, и након познанства са једним официром са њих, пријавио се у речну морнарицу. Као морнар, у речној морнарици тадашње војске, почео је да плови 1919. Након две године уписао је двогодишњу школу за радио-телеграфску струку у Шибенику, коју је успешно завршио, добио звање радио-телеграфисте II класе и поднареднички чин.

ПО ЗАВРШЕНОМ школовању као телеграфиста је радио на бродовима Ратне морнарице, миноловцима и торпиљеркама, копненим и острвским извидничким станицама...

У потрази за знањем и новим изазовима, 1928. је завршио вишу стручну школу из које је изашао са чином вође радио-телеграфске гране и дипломом радио-телеграфисте I класе. Након курса за подморничаре, постао је члан посаде тада најсавременијих подморница: "Смели" и "Осветник".

Прве подморнице, "Храбри" и "Небојша", у то доба најсавременије подморнице "Л класе", Југословенска ратна краљевска морнарица је купила у Великој Британији 1926. године. У југословенске територијалне воде упловиле су 8. априла 1928. Те године су у Француској купљене још две подморнице: "Смели" и "Осветник", које су поринуте крајем 1928. Вукобратовић је на подморници "Осветник" завршио своју поморску каријеру, да би одмах после тога 1931. године прешао у авијацију.

У ваздухопловсту је почео као радио-гониометриста на аеродрому - Боронгај - код Загреба, одакле се 1937. године, након добијања лиценце за летење, вратио у Београд и почео да ради као радио-телеграфиста у Друштву за ваздушни саобрачај "Аеропут".

НА САМОМ почетку Другог светског рата, авиони "Аеропута" су уништени а посаде се распршиле на све стране света. Многи од њих су завршили у савезничком, а касније и југословенском ратном ваздухопловству.

Непосредно након рата, судбина га је, поново, спојила са Рођом Миловановићем, који му је предложио да се пријави Министарству саобраћаја за рад у "Јату".

Написао је молбу и након неколико дана стигао му је позив из Министарства, у коме су му предложили да почне да лети за југословенско-совјетско предузеће "Јусту", што је он одбио. Или у "Јату", или нигде!

И тако су се у тек основаном предузећу за ваздушни саобраћај "Југословенски аеро-транспорт" поново окупио кадар из предратног Акционарског друштва "Аеропут": пилоти Миливоје Арсенијевић, Родољуб Рођа Миловановић, Сава Миловановић, Златко Димчовић и Милош Дракулић, радио-телеграфиста Милан Вукобратовић и механичари летачи Ђуро Узелац и Радослав Шулејић.

Арсенијевић је постао шеф пилота, а Вукобратовић шеф радио-службе.

МИЛАН је био задужен да прву групу навигатора, који су из Ратног ваздухопловства прешли у "Јат", преквалификује у радио-телеграфисте. Пилоте је обучавао како да читају Морзеове знакове, како би могли очитавати радио-маркере на линијама и слетању, а радио-телеграфисте за рад на гониометрима - уз проверавање на линијама. Сви заједно су имали курсеве из метеорологије и енглеског језика.

Године 1951. у Саобраћајној дирекцији "Јата", на аеродрому на Бежанији, основан је Оперативни центар, који је током целог дана био на сталној радио-вези са свим авионима. Оперативни центар је радио перманентно на фиксној фреквенцији и било је лако успостављање везе са њим. РТГ-летач био је обавезан да се након сваког полетања одјави, да преда план лета и јави час слетања на одредишни аеродром. У току лета могао је добити све потребне податке у вези са саобраћајем.

ПРОМЕНЕ у авијацији су брзе и честе. Нове технологије и ново време доносе са собом и нове облике рада. Радио-телеграфија је уступила место радио-телефонији. Пилотима више није био потребан посредник за телекомуникацију. Радио-гониометрија је уступила место радару, РТГ-летачи су преквалификовани у "флајтере", радио-гониометристи у радаристе и контролоре летења...

На месту шефа радио-службе и РТГ летача Милан је остао до 1956. Касније, 1963. године, након доласка млазних "каравела", када је почео курс за преобуку РТГ-летача у навигаторе, и сам је полажио испит и стекао је услов да иде у Француску на обуку за "каравелу". Ипак, уступа своје место једном млађем колеги и остаје да лети као радио-навигатор на "конверу" и "ДЦ-6".

Последњи његов лет је био - 29. априла 1965. године и то за Рим. Одлази у пензију са прелетелих 3,5 милиона километара на разним типовима авиона: ДЦ-3, ЈУ-52, ИЛ-14, "конвер" и ДЦ-6Б.

Преминуо је априла 2002. од обичног грипа, неколико месеци пре 100. рађендана, за који се са пријатељима у Клубу ваздухопловаца договорио да га посебно прославе. Био је најдуговечнији српски ваздухопловац.


ЖАЛ ЗА МОЋНОМ "ДЕСЕТКОМ"

МИЛАН Вукобратовић је често причао да га је од свих авиона, као радио-телеграфисту, највоше импресионирао ДЦ-3, који је имао висећу антену за дуге таласе, за рад са гониометром, и антену за кратке таласе - за 3 до 4 врсте радио-таласа. Касније му је уграђена још једна антена, за све таласе - и за дуге и за кратке. Остала му је неостварена жеља да полети на најмоћнијем модерном ДЦ-10.


СУТРА : Летач страдалник са Голог отока