О двојици "Јатових" пилота, који су средином октобра 1951. из Загреба и Љубљане, иместо за Београд, одлетели за Цирих, годинама се није ништа знало, нити се о њима писало. Као да нису ни постојали. Разлог - обојица су емигрирала, а што је још горе, то су урадили тако што су авионе на којима су летели искористили за сопствени бег. О свему томе домаћа јавност дуго није ништа знала, све док се пре неколико година нису појавили први новински текстови на ову тему.

У рано јутро, 17. октобра 1951. са загребачког аеродрома у правцу Београда полетео је "Јатов" авион DC-3. Пилот на лету је био Миливоје Арсенијевић, предратни летач "Аеропута" и тадашњи шеф "Јатових" пилота. На месту другог пилота био је Иван Кавић, који је у "Јат" дошао са Арсенијевићем, из Транспортног пука. Негде испред Славонског Брода авион је направио заокрет према Јадранском мору, а потом у правцу запада. Пилоти су одлучили да уместо у Београд слете у Цирих.

"Јат" је две године раније отворио редовну линију за овај град и улазак југословенског авиона у ваздушни простор Швајцварске није био проблем. Чим су ступили у контакт са тамошњом контролом лета, упознали су локалне власти о својој намери и одмах су добили дозволу за слетање, након чега су обојица затражила и добила азил.

Истог дана, са аеродрома у Љубљани, такође, у правцу Београда полетео је још један "Јатов" DC-3. Капетан авиона је био Милан Бјелановић, прослављени пробни пилот предратног Југословенског ратног ваздухопловства. Међутим, чим се одлепио од земље, авион се уместо ка истоку усмерио на супротну страну. На то је реаговао механичар Мато Трајбер, који је у намери да сазна о чему се ради, покушао да уђе у пилотску кабину, али су уместо објашњења, иза закључаних врата кабине одјекнули револверски хици. Увидевши да не може ништа да учини, а да не угрози и свој живот и животе свих путника, Трајбер је одустао, а авион је наставио лет према Швајцарској. Пилот је радио-везом од ондашњих власти тражио дозволу за слетање на циришки аеродром и политички азил. И једно и друго му је врло брзо буде одобрено.

Са Бјелановићем су из авиона изашли Арсенијевићева супруга и дете. Бјелановићева супруга и син су остали у Београду.

Оба "Јатова" авиона, са путницима, касније су без сметње враћена за Београд.

МИЛИВОЈЕ Арсенијевић био је један један од првих пилота Срба у цивилном ваздушном сообраћају Југославије. Прва тројица пилота предратног "Аеропута" били су Руси, који су неколико година одржавали све линије. Још један пилот је примљен 1931. и тек након два удеса, у којима су живот изгубила двојица првих пилота, "Аеропут" је примио неколико младих пилота, међу којима је био и Миливоје Арсенијевић. Овај млади инжењер, који је пилотажу учио у "Аероклубу", у "Аеропуту" је био од јула 1938. до марта 1941. Летео је на авионима "потез 29", "спартан" и "локид електра 10" и за то време прелетео преко 500.000 километара.

Током Другог светског рата прикључио се ваздухопловним снагама нове Југославије. У "Јат" је дошао из Ваздухопловног транспортног пука, у коме је био командир Прве ескадриле. Као један од ретких пилота који су већ летели у цивилном ваздушном собраћају, проверени ратни кадар, са факултетском дипломом и познавањем светских језика постављен је за првог шефа пилота "Југословенског аеротранспорта".

УЖИВАО је велики углед и међу колегама и у политичким структурама. Изнад свега, посвећени ваздухопловац који је поставио темеље школовања цивилних пилота у послетарном ваздухопловству и педагог који је формирао профил "Јатових" пилота.

Као најискуснијем цивилном пилоту припала му је част да обави први званични лет "Јата" на линији Београд - Загреб, 1. априла 1947. И касније је, такође, обављао летове од велике важности: превоз високих државних и војних званичника на њиховим путовањима у земљи и иностранству и прелет авиона. Октобра 1948. је предводио делегацију "Јата" на конференцији ваздухопловних предузећа народно-демократских земаља у Прагу, а марта 1950. године био је вођа ваздухоплова на првом "Јатовом" лету за Минхен и Франкфурт.

КАПЕТАН Милан Бјелановић, пилот-ловац, ваздухопловни мајор, пробни, акробатски и саобраћајни пилот, имао је сасвим другачији развојни пут, који није био ништа мање успешан и интересантан.

Рођен је 14. марта 1903. у месту Ђеврске код Скрадина. Када је део Далмације, у којем је живео, припао Италијанима, пребегао је у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца и определио се за војни позив. Најпре је у Марибору 1923. завршио Артиљеријску подофицирску школу, да би следеће године завршио пилотску школу у Новом Саду. Почетком 1925. завршио је и Механичарску школу и наставио пилотску обуку. Крајем те године испунио је услове за звање војног пилота, новембра 1926. постао је пилот-ловац, унапређен је у активног ваздухопловног потпоручника, а фебруара 1930. добио је диплому аеропланског пилота...

БЈЕЛАНОВИЋ је био и члан екипе Краљевског југословенског аероклуба на "Кружном лету кроз државе земаља Мале Антанте", од 29. августа до 5. септембра 1938. године, на коме је као један од два члана посаде авиона заузео прво место у категорији I А. Од 1936. године имао је и дозволу као туристички пилот.

Као пробни пилот, 14. априла 1938. обавио је први лет на прототипу домаћег ловца "рогожарски ИК-3", а затим учествовао у свим фабричким и експлоатационим испитивањима тог модерног авиона. У исто време, вршио је пријемне летове и испитивања већег броја авиона које су фабрике "Икарус", "Рогожарски" и "Змај" испоручивале Војном ваздухопловству Краљевине Југославије.

У ЈЕДНОМ од тих летова, јуна 1940. године био је приморан да се падобраном спасава из запаљеног авиона. Том приликом задобио је теже опекотине због којих је неколико месеци провео на лечењу.

Почетком Другог светског рата извршио је неколико борбених летова са летелишта код Великих Радинаца. Заробљен је крајем априла 1941. године у Сарајеву.

По повратку из заробљеништва, укључио се у Југословенско ратно ваздухопловство са чином мајора, и од новембра 1946. године до марта 1947. као пробни пилот учествовао је у испитивању првог војног југословенског, послератног авиона - прототипа "аеро-2б".

Крајем марта 1948. примљен је као саобраћајни пилот у мешовито Југословенско-совјетско друштво "Јуста", а када је 1949. оно престало са радом, прешао је у "Јат" где је био капетан авиона DC-3. По његовим забелешкама, у ваздуху је провео укупно 630,93 часа и прелетео 166.108 километара.

ОДЛАЗАК У БЕКСТВО

У СВОЈУ летачку књижицу капетан Милан Бјелановић, пилот-ловац, ваздухопловни мајор, пробни, акробатски и саобраћајни пилот, унео је и податак да је 17. октобра 1951. године обавио свој последњи лет на линији Љубљана - Цирих у трајању од два часа и 26 минута и да је у за то одређену рубрику унео забелешку "Одлазак у бекство"!

(СУТРА: Човек који је слетео на 280 светских аеродрома)