НЕ треба гајити илузију да нам наши "западни партнери" желе добро. У најбољу руку треба да будемо свесни тога да само гледају да остваре свој интерес, а у најгорем случају тај интерес је да Србија мора умрети


ЈА сам Србин, ја морам да умрем - последње су речи, према сведочењима, Жарка Андрејевића, призренског Србина којег су пре 20 година, 13. јуна 1999. године, заједно са Славком Веселиновићем, убили војници Бундесвера послати на Косово да, у оквиру Кфора, обезбеде мир и безбедност за све грађане Косова и Метохије. Тешко да је Андрејевић у последњим тренуцима свог живота уопште могао да размишља и да прави историјске паралеле, али управо је то учинио. Serbien mu sterbien, односно "Србија мора умрети", била је парола под којом су 1914. Аустроугарска и Немачка кренуле у поход на нашу земљу. Није овај новомученик могао знати ни да је истоветну историјску паралелу свега неколико месеци пре њега, 29. марта 1999. године, направио и немачки "Шпигл", пишући управо под насловом "Србија мора умрети" колико је мала разлика између речи последњег немачког цара Вилхелма II и последњег шефа дипломатије у влади Хелмута Кола, Клауса Кинкела, који је још маја 1992. године рекао да се Србија мора бацити на колена. Кинкел је припремио терен да би његов наследник, Јошка Фишер, могао да поведе своју земљу у први агресивни рат после 1945.

ДО закључка да мора умрети јер је Србин, Андрејевић је дошао искуствено. То му је већ практично било уписано у гене, јер живот Србима у некадашњој престоници цара Душана већ вековима није лак. "Шпигл" је до свог закључка да је модерна немачка политика истоветна оној из 1914. дошао сасвим другим путем - сувом анализом. Исправност оба закључка доказали су управо Андрејевић, својом смрћу, и Немачка, оним што је уследило. Покушао је Андрејевић да избегне своју "српску судбину". Он и Веселиновић покушали су да побегну жутом "ладом" од разуларене масе косовских Албанаца спремних да их растргну, као што су тих дана растргли бројне Србе који нису успели да на време побегну са Косова или који су веровали да ће Кфор испуњавати своју мисију пружања безбедности и мира свима у јужној српској покрајини. Истоветна судбина задесила је и многе Србе који су поверовали обећању другог немачког штићеника, младе хрватске демокрације, па су мирно у свом дому чекали да "Олуја" прође. Бежећи од Албанаца, Андрејевић и Веселиновић налетели су на "заштитнике". Уместо спасења, ту их је дочекала киша од 220 метака испаљених на њихово возило. Првих 220 метака које су немачки војници испалили од 9. маја 1945. Заиста, морали су умрети.

ПРВОГ ратног злочинца од Другог светског рата, потпоручника Давида Ферка, нешто старија немачка демокрација извела је пред суд. Суђено му је у родном Кобленцу, али није осуђен, јер су часне судије у најбољој традицији Роланда Фрајзлера, Хитлеровог судије којег је вешала спасла савезничка бомба што га уби 3. фебруара 1945, пресудиле да су војници под Фрековом командом "пуцали у самоодбрани". Са 220 метака су се бранили од двојице Срба који су возећи уназад покушавали да побегну? Врло флексибилан однос према "самоодбрани" и ратном злочину. Ова "самоодбрана" није, међутим, само инстинктивни чин самоодржања. Ради се о херојском акту. Тако је, макар, проценио тадашњи немачки министар агресије, пардон, одбране Рудолф Шарпинг, који Ферка одликова Златним крстом части, највишим одликовањем Бундесвера, за "узорно испуњење војничке дужности" ("Шпигл", "Борба је последње решење", 7. фебруар 2000). Ако се чист ратни злочин некаквом судском акробацијом и може подвести под самоодбрану, да ли је неопходно и одликовање? Каква се порука тиме шаље? Да је убиство двојице српских цивила, све и да су они представљали некакву претњу, частан и узоран чин достојан најдубљег поштовања?

ОД тада, па до дана данашњег, припадници Кфора (уз часне изузетке у лику понеког Италијана или Француза) нису се баш показали као врли заштитници српских цивила. Од бројних отмица и убистава Срба из јуна и јула 1999, међу којима је и оно новомученика Харитона отетог наочиглед немачких припадника Кфора у Призрену свега два дана након убиства Андрејевића и Веселиновића, преко погрома из марта 2004, па све до најновијих упада албанских оружаних формација на север Космета, кршења речи дате у седишту НАТО у Бриселу 19. априла 2013. и оправдавања албанске бруталности спрам Срба.