ЈЕДАН од историјских парадокса који је пратио процес југословенског уједињења огледао се у чињеници да најватренији заговорници југословенске идеје међу српским политичарима и интелектуалцима нису довољно познавали цивилизацијске, културне и верске особености хрватског и словеначког народа, са којима су Срби требало да ступе у заједничку државу. Многе од личности у Србији које су биле одлучујући фактор приликом доношења одлуке о стварању југословенске државе нису у свом животу ни ногом крочиле на онај део територије Аустроугарске где су живели Хрвати и Словенци, па према томе нису могли стећи реалну слику о расположењу та два народа да ступе у заједничку државу са Србима.

Неки историчари тврде да је престолонаследник Александар Карађорђевић, будући краљ Југославије, само једанпут пре Првог светског рата прошао бродом поред Сплита, поздрављајући окупљене далматинске омладинце на сплитској Риви. То је, до тада био једини његов контакт са "хрватском стварношћу".

МЕЂУ ретким српским интелектуалцима који су се одважили да унесу мало више светла у мрачне просторе српско-хрватских односа и да боље упознају домаћу јавност са историјом Хрвата и са политичким приликама које су владале у тој аустроугарској покрајини, био је др Милован Миловановић.

Он је у своје време представљао, несумњиво, једну од најкомпетентнијих личности у Србији која је могла да процени "историјску валидност" идеје о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца, јер је поседовао не само солидно научно знање (био је доктор Париског универзитета и професор државног и међународног права на Великој школи у Београду), него је имао и велико политичко искуство (био је један од првака Радикалне странке, српски посланик у Букурешту и Риму, а касније министар иностраних послова и председник српске владе).

МИЛОВАНОВИЋ је пре Првог светског рата написао брошуру под насловом "Срби и Хрвати", у којој је упозорио српску јавност на многе проблеме који оптерећују српско-хрватске односе.

Износећи многобројне историјске чињенице, Миловановић је у овој малој књижици истакао да су "Срби и Хрвати кроз читав средњи век, све док туђинска најезда није уништила њихову државну самосталност, имали своје посебне државе, које међу собом нису имале никаквог ближег додира. По самој сили прилика... Срби и Хрвати су се постепено све више разилазили и одељивали једни од других".

Указујући да је до зближавања српског и хрватског народа дошло тек половином XIX века када се појавио Илирски покрет и када је постигнут договор о заједничком језику, Миловановић истиче да је тај "период националне слоге" кратко трајао, јер се у српско-хрватске односе умешала католичка црква.

"Католичка црква стала је развијати своју живу и доста успешну пропаганду на Балканскоме полуострву, наглашава Миловановић. "Вршење" тога пропагандног посла морало је у првом реду пасти у део хрватскоме свештенству које је најбоље познавало балканске Словене и које им је било најближе и по својем језику и по обичајима.

ПОД таквим приликама Хрвати који су добили улогу вршилаца католичког мисионарства међу Јужним Словенима, понели су се замишљу, да би се сви Јужни Словени могли прикупити у једну политичку и народну целину, којој би они, Хрвати, били центар. Иза верскога мисионарства дошле су поступно хрватске претензије на политичким и националним основама."

Миловановић је у својој брошури упозорио да хрватске националне амбиције све више попримају шовинистички карактер, јер "Хрвати не дозвољавају да се Срби у Хрватској сматрају саставним делом српског народа... По хрватској замисли, Срби у Хрватској имали би заборавити на своје крвне везе са Србима изван граница Хрватске... Од њих се тражи... да као хрватски држављани не гледају ни на коју страну преко граница своје 'хрватске' Отаџбине, или да гледају тамо онако како гледа хрватска државна политика, да према томе и са српским државама и уопште са српством одржавају онакве односе, какве буде утврдила Хрватска".

МИЛАН Миловановић, као правник и политичар је лако могао приметити да Хрвати сматрају да је Босна и Херцеговина "хрватска земља". "Када су на Берлинском конгресу обележене границе до којих се може проширити власт и непосредни утицај аустроугарски, Хрвати су... прионули да даду хрватско обележје свим оним српским земљама које су ушле... у сферу аустроугарске доминације.

То је нова фаза ексклузивног хрватства које у служби католичке пропаганде и аустроугарске политике, насрће на српство, солидаришући своје тесногруде, сепаратистичке, искључиво хрватске прохтеве са туђинским отмичарима. И из таквих побуда и са таквим умишљајима Хрватство се ставило у Босни и Херцеговини у службу аустроугарској окупацији и католичанству", констатује Миловановић.

МАДА је као реалан политичар увиђао да би и за Хрвате и за Србе било корисније да из економских и других разлога створе заједничку државу, Миловановић је за разлику од ватрених поборника југословенства указивао на све оне проблеме који би могли бити фатални, не само за будућу југословенску заједницу, него и за српски народ који је већ имао своју матичну државу. Зато на крају своје брошуре Миловановић закључује:

"Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати спорно је питање да ли би стварање српско-хрватске народне заједнице, донело користан резултат. Питање је утолико теже и судбоносније за нас Србе, што... ми имамо државу и имамо све потребне услове за самосталан народни живот.

НАМА да би те погодности прикључењем Хрвата уз српску народност постале потпуније, да би гаранције за будућност и српску и хрватску тим самим знатно нарасле, да туђинским утицајем није изазван хрватски сепаратизам, који прети да разори српско-хрватску народну заједницу."

Упозорења која је пре доношења одлуке о стварању Југославије упутио српској јавности искусни и добронамерни др Милован Миловановић, остала су, нажалост, без одјека.

(КРАЈ)