ДА ли је заиста свуда боље него у Србији? Треба ли по сваку цену напустити ову земљу? Један београдски дневник се труди да докаже да јесте, и да треба, и у том циљу води, рекло би се, снажну кампању.

ПРЕ петнаестак година разговарао сам с некада блиским пријатељем који је имао огроман проблем због ратних злочина које је починила Србија, земља у којој живи и из које потиче. Суочавање са зверствима која смо починили над недужним суседима било је приоритет за овог некадашњег активисту ЛДП-а. Разговор је потом преусмерен на неопходност емиграције из ове овакве земље. Његова најпожељнија дестинација била је, наравно, Америка, где би, детињасто је мислио, без много рада могао да заради доста новца. На питање зар му, као високоморалном човеку којег српски ратни злочини пеку као јеретика инквизиторска ломача, у САД сметњу не би представљала неупоредиво већа количина злочина почињена над неупоредиво више народа и људи, он ми одговори одречно, прецизирајући да би тамо имао довољно новца па о томе не би морао да размишља.

У ПОСЛЕДЊИХ нешто више од месец дана један "независни" и "објективни" дневни лист који се представља као светионик слободе у иначе мрачној Србији има рубрику "Наши људи у свету", посвећену не неким великим представницима нашег народа озбиљних достигнућа незамисливих у Србији него просечнима који су у печалбу отишли у потрази за бољим материјалним животом. Циљ рубрике није да промовише "наше људе" и њихов успех већ да што је могуће више оцрни нашу земљу. То се, макар, да закључити из наслова свих досада објављених текстова попут "Свако ко може да оде из Србије, то треба да учини", "У Србији све мора да се гради из темеља, нема ни метар простора да се било шта поправља", "Новац стечен радом на броду не може се никад зарадити у Србији", "У Србији свакоме ко покуша да уради нешто налепимо етикету".

САДРЖИНА текстова потпуно оправдава очекивања из наслова. Тако Предраг Никић, мастер књижевности из Сечња, наводи да је из Србије одлучио да оде "у тренутку када су се силе мрака вратиле на српску политичку сцену и када је Томислав Николић постао председник". Човек који је сигуран да је "Зоран Ђинђић био последња шанса да Србија преживи" прво је пробао да живи у Њујорку, где је носио намештај, па у Берлину, где је радио по ресторанима. На крају је отишао у Кину да предаје енглески. У Кини му је, упркос томе што је "прљава", добро. Баш као што ни горепоменутом с парама у Америци не би сметали ратни злочини, тако ни њему који је побегао од "силе мрака", "недемократе", "националисте" Томислава Николића, не смета Си Ђинпинг, који је, уз све дужно поштовање према овом великом државнику, један недемократа, аутократа и националиста.

ТУЂ измет лепше мирише и Наташи Петровић која је Србију напустила по завршетку средње школе, у јеку бомбардовања 1999. године. Уточиште од страха и неизвесности нашла је у Аустрији која "даје шансу свима". Њена шанса је била да уместо да упише факултет у родној земљи ради прво као чистачица, а потом, када је завршила курс, "негује старе људе по њиховим домовима". Свима је јасно шта то подразумева. И сада ради исто то, само се "преквалификовала" па има посла са нешто млађом популацијом - зависницима од дроге и алкохола и психичким болесницима. "Њен пут је доказ да, ако си упоран и ако желиш, у Аустрији имаш могућност и подршку за даље школовање или унапређење", пише у тексту. Браво! Ово је заиста сан неостварив у Србији. Као главну предност Аустрије у односу на Србију она наводи сигурно радно место. У недостатку валидних података из Аустрије, потражио сам оне из Француске где је, према званичним статистикама, радно место сигурно скоро као гром у јануару - тамо у последњих петнаест година без посла остаје милион људи годишње.

ОД адолесценције до данас живео сам у четири западноевропске земље и увек желео да се вратим својој кући, јер се нигде никада нисам осећао боље него овде, упркос (често знатно) већој количини новца којом сам располагао радећи више него "пристојне" и "угледне" послове. На срећу (или нажалост) знам много сличних људи, људи којима су породица, пријатељи и корени били важнији од нешто новца. Којима се квалитет живота не мери искључиво куповном моћи. Наравно, нисмо сви исти и не пријају свима исте ствари. Свако треба да направи свој избор и живи по својој мери. Главно питање овде је, међутим, зашто лист који се згражава над тим колико људи годишње напушта ову земљу спроводи својеврсну кампању дефетизма у корист управо одласка по сваку цену.