ПРЕД читаоцима "Новости" је био фељтон у коме се није говорило о објективним законима и непромењивим чињеницама. Ово је био текст - о митовима историје Сивјетског Савеза.

У СССР-у је било много свега и свачега. И доброг и лошег. Ја никога ни у шта не убеђујем, никога ни на шта не наводим, и у принципу, не пишем научну књигу. Изучавање историјске дијалектике, развој производних снага и производних односа - посао је за научнике професионалце и нека им Бог да снаге за то.

Овде се нисмо бавили строгим утврђивањем чињеница и закономерности, него представама које људи имају о историји и о себи самима.

То јест - митовима. Различитим - и црним и онима које бисмо могли окарактерисати као беле и паперјасте.

МОЈ циљ јесте разобличавање црних митова. Али ове позитивне без дилеме бих сачувао. Објаснићу и зашто. Ти митови нису штетни. Они су, како год то чудно изгледало, масовној свести просто неопходни. Као имуни систем организму нације. Овакви митови уздижу људе, чине их одлучнијим и јачим. Они им дају снагу и за свакодневни рад, али и за дуготрајна искушења. Такви митови о својој земљи и о свом народу неопходни су једнако као угљоводоници или гвоздене полуге.

Те животно важне представе народа о себи јесу духовна енергија народног живота, најважнији ресурс националног развоја.

Позитивна самоидентификација: и на личном, и на породичном, и на плану шире људске заједнице - ствара поверење у сутрашњицу. Генерише и поверење у будућност наше деце. Изразићу се псеудонаучно, професорски, што ћете ми, надам се, опростити - позитивна митологија одређује моралне императиве народа. Мотивише га на велика, добра дела, достојна наше велике историје и великих предака.

СВОЈЕ човек увек брани, то му је записано на генетском нивоу. Права мајка ће свог сина волети више од свега на свету, макар он био не знам какав хулиган и шепртља. Нормалан син никада неће сведочити против оца. Управо зато у судској пракси од давнина постоји правило: против сродника не захтевати сведочење, јер је то супротно самој људској природи.

Тако је одувек и свуда. У свим заједницама, по било ком основу: породичном, породично-сицилијанском, верском, партијском, националном, општедржавном - увек постоји принцип оправдања и заштите себи сличних.

Можда је због тога у свим националним митологијама "свој народ"увек успешан, слободољубив, препун различитих вредности. Национално самооправдање је природни људски порив.

ПОСТОЈИ, истина, један тужни изузетак. Један народ - мученички и губитнички. Једна земља чија је историја неуспешна, препуна пораза, грешака, издаје и злочина. Наслућујете о којој је држави реч? Тако су, нажалост, многи аутори донедавно писали о нашој историји.

Па то су чињенице, рећи ће мој опонент. Глупости!

Чињенице саме по себи немају велики значај. Бићу још грубљи - што се историјске митологије тиче, немају никакав значај. Чињенице постоје само у оквиру концепта. Све почиње не од чињеница него од њиховог тумачења и интерпретације. Ако волите своју домовину, свој народ, онда ће историја коју ћете ви писати увек бити позитивна. Увек!

У РУСКОЈ историји је било толико тога да јој није потребно ни улепшавање, а ни сатанизација. И за "словенофиле", "романтичаре народњаке", "западњаке", и за националисте, космополите и комунисте, за најострашћеније либерале, за све - она је неисцрпна маса фактографског материјала.

Реч је о нечем другом. Поставља се питање: КАКВЕ закључке изводимо о нашој хиљадугодишњој прошлости?

Јер управо од тих закључака зависи хоће ли наши унуци имати шансу да се роде и живе у земљи која ће се звати - Русија.

Да ли ће читати и учити на руском.

Да ли ће сами бирати свој пут.

Или ће се истопити и расплинути као Римљани међу германским варварима, као Хелени међу Турцима, деградирати до резервата попут Индијанаца, или просто нестати, као што су нестали без трага Скити и Сармати који су некада харали нашим територијама.

ДАНАС се све чешће говори о томе да је цена те победе 1945. године била неоправдано висока. Да ли је вредело положити 27 милиона живота ради варварског понижења културних Немаца? Под њима би у земљи било више реда, више него и под бољшевицима, а и под данашњом влашћу. Живели бисмо задовољно и у изобиљу, као у сунчаној Баварији. Немац би и вотку забранио и руског Вању - у ред довео.

Овај мит који разара мозак и душу удара по нама једнако као и приче о вечитом руском пијанству и непоправљивој лењости, о нељудској суровости наше историје и само нама својственој склоности ка ропству и обожавању власти и ауторитета.

У ЕВРОПИ су на нивоу резолуција Савета Европе већ изједначили Стаљина и Хитлера. Али, јесу ли ова два феномена упоредива? Може ли руски народ да прихвати и да разуме овакво поређење?

"Стаљинов режим је био репресиван, док је Хитлеров режим - мизантропски. Зар се они могу стављати у исту раван?"- пита патријарх Кирил, а с њиме нормалан човек који познаје и воли своју земљу не може да се не сложи.

Историја СССР-а није историја КПСС-а и злодела Политбироа.

То је историја НАРОДА. Достигнућа тог времена - су и НАША достигнућа.

Добро је и корисно све оно што оснажује земљу, народ и личност. Масовни хероизам и победа у најстрашнијем од свих ратова. Индустријализација, војна индустрија, наука и уметност, можда и најбољи на свету - наш су понос. Ми смо први полетели у свемир и први почели операције на срцу.

КРАЈЕМ осамдесетих били смо на корак од лансирања интернета и масовне мобилне телефоније - и само су нас распад Совјетског Савеза и активности "младореформатора" омели да не будемо први у овом технолошком пробоју.

Ми можемо да се слажемо или не слажемо с комунистичком идеологијом, али достигнућа те епохе су реална и не треба их заборавити.

Та достигнућа су живот народа од 1920. до 1991. године - нису ни "црна рупа", а ни "историјски ћорсокак". То је историја. Моја и ваша - историја.

Чији је најважнији део Велики отаџбински рат.

Главни догађај XX века.


Крај