ГРИГОРИЈАТ је манастир тврђавица који као да лебди над таласима. Из темеља његових белих зидина као квргаво корење избијају хриди на којима га је утемељио у 14. веку српски исихаста Григорије Ћутљиви. Други манастир је направио с кнезом Лазаром у Браничеву, у Горњачкој клисури.

Долазак у Григоријат, који је посвећен Светом Николи, лак је само са мора, када је време лепо. Копнени путеви дуж литица су вратоломни и уски. Стазом чији обрис подсећа на зупце огромне тестере, са успонима од којих се губи дах, и силасцима од којих шкрипе колена, из пустоши око Велике Лавре кренуо је у 14. веку са ученицима Свети Григорије Велики Синаит да тражи још суровији предео за подвизивање. Он је на Свету Гору Атонску дошао са Синајске горе, епицентра пустињачког мистицизма чији је дух унео у светогорски исихазам, а његови следбеници су названи синаитима.

ЗАУСТАВИЛИ су се на литици клисуре потока Хрендели, који је жуборио у понору неколико стотина метара ниже. Ту је неко време боравио са ученицима, међу којима је вероватно био и српски учени монах и велики путник Григорије, доцније називан Синаит, Ћутљиви, Нови и Горњачки. Ускоро су им се путеви разишли, јер исихасти нису дуго боравили на једном месту.

Годинама касније, када је и сам постао духовни учитељ, старац, Ћутљиви вратио се у близину истог места у врлети Атоса. У пећини која је гледала ка мору наставио је подвизивање. До ње сам стигао уском грбавом стазом по врелим стенама којом су прошли и први синаити.

Када сам стао на плато са испосницом, он је заиста изгледао као рајско место у односу на пут којим се до њега стиже. Ту се налазио и извор који је, каже предање, отворио Григорије Ћутљиви ударивши својим штапом у живу стену.

ПО ЛЕГЕНДИ, када се око његове келије временом окупило мноштво ученика, Ћутљиви је видео натприродно светло око уске стене с три стране окружене морем. То је протумачио као Божји знак. Спустили су се на хрид и подигли мали манастир посвећен Светом Николи Чудотворцу, заштитнику путника и лађара. Археолози су утврдили да се на истом месту у прехришћанско време налазио храм посвећен Посејдону, богу мора.

Кренуо сам Григоријевим трагом ка данашњем манастиру, стазом која се спушта по лепо уређеним пространим, степенастим терасама на којима су баште.

Григоријат је садашњи изглед добио у обнови после страшног пожара који је 1761. године уништио старије здање из 15. века, које је пак изграђено пошто су гусари спалили први синаитски манастирчић из 14. века, подигнут у време када је Света Гора била део Душановог царства.

НАУЧНИЦИ који су истраживали Свету Гору дуго су били у дилеми који је од два Григорија, учитељ или ученик, био оснивач Григоријата. Светогорско предање, које је 1846. забележио Димитрије Аврамовић, гласило је:

"Сазидао га је Србин Свети Григорије Атонски и од његовог се имена назове Григоријат. Најпре је била мала црква, но 1761. изгоре и после опет је Грци 1783. сазидају као што и сад стоји. Кад је монастир горео онда су његово тело (Григоријево) калуђери изнели из Свете Горе и до данас не зна се гди је. У овом су монастиру млоге србске рукописне књиге и дипломе биле (а може бити да и сад што има) но кад су Срби после пожара Светог Григорија однели, онда су и књиге и дипломе са собом узели. Тако казују Грци", записао је Димитрије Аврамовић.

ГРЧКИ светогорци из Григоријата чували су успомену на свог ктитора и у манастирском зборнику текстова о светитељима, синаксару, као и у служби ктитору манастира Григоријата Преподобном Григорију. Оба извора наводе да је он "из Србије дошао" и основао манастир Светог Николаја.

Коначну реконструкцију Григоријевог историјског лика, данас прихваћену и у науци, направио је после дугих истраживања образовани игуман Григоријата, архимандрит Георгије. Ишчитавајући многе изворе и анализирајући предања, успео је да повеже покидане нити мреже животних путева једне изузетне личности.

Мистично испосништво синаита је као сламка индивидуалног спасења привукло многе људе у апокалиптично доба османских освајања као најава судњег дана. Пораз војске Мрњавчевића на Марици и погибија деспота Јована Угљеше, заштитника и ктитора светогорских манастира, изазвали су метеж и панику и међу становницима Халкидикија и међу светогорцима, забележио је Григорије.

МНОГИ од њих су кренули да траже спас у Србији, последњој слободној територији која се одржавала пред османском плимом. Међу њима је био и Свети Ромило Раванички, други духовни учитељ Григорија Ћутљивог. Они су се заједно подвизивали на стенама изнад данашњег Григоријата, све до маричке катастрофе. После ње је Ромило напустио келију и отишао у Србију, где је у Раваници, Лазаревој задужбини, провео последње дане.

Григорије је остао на Атосу и довршио манастир који је остао без ктитора после смрти деспота Угљеше. У Србију је дошао и довео ученике синаите, када му је кнез Лазар 1379. дао манастир Ждрело, данас звани Горњак у Горњачкој клисури, да у њему створи верски и културни центар.

По једном предању, Григорије се убрзо по оснивању манастира Горњак вратио у Григоријат, где је и умро. По истој легенди, његове мошти су после великог пожара 1761. последњи српски монаси из овог манастира пренели у Горњак.

ПО ДРУГОЈ причи, преподобни Григорије упокојио се у Горњаку, а његове исцелитељске мошти Срби су у сеобама преносили с једног места на друго, све до обнове Србије.

Непосредно пред први одлазак у Григоријат, упознао сам живи дух Григорија Ћутљивог лутајући Горњачком клисуром ка манастиру Горњак. Уживао сам у шуму брзе Млаве који је гласан свуда, осим на једној кривини међу стенама где се јавља акустички феномен, кад реку видите али је не чујете.

Од мештана Ждрела, који су на лековитом извору точили воду, сазнао сам да се то необично место зове Тишина. По легенди, ту је кнез Лазар први пут видео Григорија Ћутљивог с друге стране реке и покушао да разговора с њим, али их је ометао шум брбљиве Млаве. Онда је светитељ наредио: Тишина, реко! И све је утихнуло, а Лазар је видевши ово чудо синаитима направио манастир.