ДАНИЛО Киш је избегавао уже јеврејске теме и пристајао је једино да се у његовим књигама јудаизам препознаје само као "ефекат онеобичавања". Свестан да су Јевреји у нашем веку "историјска парадигма", тој тематици је, кад се морало, прилазио "са великом опрезношћу". Бојао се ризика да и у његовом случају придев (јеврејски) не однесе превагу над именицом (писац). У понеком случају је своју јеврејску компоненту у белетристичким текстовима свесно прикривао. "Мора се признати" - наглашавао је - "да у свим тзв. литературама мањин, као и у литератури Холокауста, постоји латентна опасност патетике и грандилоквенције".

Године 1980. изашла је, у Израелу, прва Кишова књига на хебрејском језику, Башта, пепео, преведена с енглеског. Касније су, претежно са српског, преведене и друге Кишове књиге, а 1992, на универзитету у Јерусалиму, Лили Халперт Замир одбранила је докторску дисертацију о односу историје и фикције у делима Данила Киша (објављена је 2000. у Београду под насловом Д. Киш: једна болна, мрачна одисеја).

САМ Киш је 1986, као већ светски писац, први пут боравио у Израелу, као гост јерусалимског Института "Ван Лир". Тада је у Шуми мира засадио, према ондашњим обичајима, младицу -садницу у спомен на оца, чији гроб не постоји. Други пут Киш је боравио у Израелу 1989. поводом снимања серијала Голи живот. Од многих позитивних оцена Кишових књига објављених на хебрејском, наводимо карактеристичну реченицу из приказа Билха Рубинштајна, објављеног 1994. поводом превода Пешчаника:

Овако пише онај чије је перо било умочено у мастило које је поцрвенело!

Своје осећање јеврејског идентитета Киш је објашњавао на различите начине. У једном интервјуу вели: "Важна чињеница моје судбине везана је за порекло које носим и време у коме сам се родио, што је вероватно и повод моје немирне судбине." На другом месту, у есеју под насловом "Варијације на средњоевропске теме" (1988), Киш као да се двоуми између "срећног укрштања" и "јеврејства као проклетства":

"СРЕДЊОЕВРОПСКИ јеврејски интелектуалац, осим фрустрације класичног антисемитизма, на коме је израстао, доживео је две тешке трауме: фашизам и комунизам. И док је пропаст фашизма могла у њему да створи (ако је изнео живу главу), као код западноевропских Израелита, онај амбивалентни појам жртве, долазак стаљинизма, чији су носиоци били великим делом такође Јевреји, није му дозволио да консумира тријумф ослобођења."

Према тадашњем Кишовом поимању, говорити или писати о јеврејству у широком средњоевропском басену изазива лошу савест и нелагодност код Јевреја и нејевреја подједнако. Писац је стога сагласан са Сартровим гледиштем, према коме је Јеврејин - "човек кога други људи држе за Јеврејина. Његов живот је само дуго бежање од других и од себе сама".

Иако је свест о јеврејству - па и о јеврејству као "судбинском оптерећењу" - у траговима присутна у неким Кишовим делима, код њега је видљив напор да се судбина Јевреја (и нејевреја) у време Холокауста сагледа у ширем контексту, као парадигма универзалне, надисторијске драме појединца у време превласти тоталитарних идеологија ХХ века, посебно нацизма и стаљинизма.

СТРАСНО РЕАГОВАЊЕ ПАРИЗА ВОЛИМ како Париз реагује на актуелна збивања: живо, страсно, пристрасно; не волим номбрилизам, париско, француско манихејство, као на дан последњег суда, где париска интелигенција, давши себи прерогативе Бога и судије, баца грешнике на једну а праведнике на другу страну, без суђења и без опозива; волим покретну библиотеку метроа, ту споредну Националну библиотеку на точковима; не волим да слушам париску интелигенцију која се до замора служи једним те истим референцама: Маркс, Мао, Фројд, Сартр, а никад или скоро никад, Монтењ, Бодлер, Флобер, Ками... записао је Киш 1982. године.

ОТУДА и Кишов отпор појединим покушајима да га уврсте у корпус "мањинске литературе", у коју би спадала и тзв. јеврејска књижевност.

Књиге о мањинама, говорио је Киш (1984), често носе у себи укус секташтва, "алиби мањин", што им прибавља проходност и успех из ванлитерарних разлога. У свету, па и код нас, у Југославији, репутација извесних писаца заснована је на том секташтву, а Киш је управо желео да избегне ту "погубну привлачност адјектива":

"Јер ако се једна књига чита само стога што она говори о црнцима, Јеврејима, о хомосексуалцима или, опростићете, о женама, мене таква белетристика нимало не занима; о тим темама радије читам студије, истраживања, документарне књиге."

ДАНИЛО Киш био је космополитска природа; често је мењао место боравка и путовао по свету - не само зато што је, док му је отац заузимао висок положај на железници, имао бесплатно место у купеима прве класе. Као да је имао нешто од Овидијеве судбине; елегије славног изгнаника носио је са собом попут измаштаног поете А. А. Дармолатова из последње приче у књизи Гробница за Бориса Давидовича. Овидијеви елегични стихови звучали су му као "пушкиновски мото над његовом песничком судбином".

У Паризу је боравио у више наврата, први пут у јесен 1959; у Стразбуру је од 1962. до 1964. године био лектор за српскохрватски језик; тамо је написао роман Башта, пепео. У Бордоу борави од 1973. до 1976. године. Четири године био је лектор у Лилу, куда је одлазио, живећи у Паризу.

ПОСЕБНО је волео толеранцију француске престонице, где је, како је сам говорио, "увек било места за сваку идеју, тенденцију, политичку и књижевну, и широки спектар опречних мишљења људи који живе под истим кровом као каква велика, бучна и завађена породица". У Паризу, како сам сведочи, није осећао носталгију, јер би често, кад би се пробудио, чуо "како се нашијенци дозивају", а из кола паркираних под његовим прозором, слушао је како са касетофона "трешти хармоника".

Октобра 1979. године Киш се, после приближавања корак по корак, трајно настањује у Паризу, где живи у некој врсти "изабраног изгнанства". Борећи се за људске и стваралачке слободе у тадашњој Југославији, у земљама Истока и у читавом свету, Киш је стално наглашавао да његов одлазак из земље не треба да се везује за политички прогон, нити је прихватао тада атрактивну позицију дисидента.

НА ИЗГНАНСТВО је гледао као на "збирно име за све видове отуђења", а писцу који живи ван матичне земље остаје "завичај свог језика", макар и као "знак његовог изгнанства". Уверен да се отргао опасној једнозначности новојезика, и с јасном свешћу да се не пише само речима, "него и бићем, етосом и митосом, сећањем, традицијом, културом, замахом језичких асоцијација, свим оним, дакле, што се кроз аутоматизам претвара у замах руке, и обратно", Киш није подлегао "изгнанству из синтаксе" и наставио је, и под другим небом, да пише на српском, "језику на којем сања".