ДАНИЛО Киш је задржао југословенско држављанство и никад - иако би му многе земље радо дале свој - није одбацио наш пасош.

Без обзира на то што је знатан део живота провео у Паризу, где је стекао светску славу и у којем је 15. октобра 1989. умро у тешким боловима од рака плућа, који се проширио на кичму ("Није се бојао смрти", сведочи његов пријатељ Ђерђ Конрад), за вечно боравиште изабрао је Београд, који је још 1959, по повратку из Француске, у путописном одељку Излет у Париз, означио као своју "матичну луку". Покопан је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у заједничкој гробници са сликарима Петром Лубардом и Стојаном Аралицом и вајаром Матијом Вуковићем. Недалеко су, у истој алеји, гробна места Меше Селимовића (умро 1982) и Драгана М. Јеремића (1986). На лични захтев, сахрана је обављена по православном обреду. Киш је често у разговорима истицао податак да су га родитељи, у његовој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, крстили у Успенској цркви у Новом Саду, чиме је дефинитивно уведен у православну веру.

"То ми је спасло живот", казивао је.

СЛИЧНА реченица налази се у споменутом аутобиографском спису, као и на крају романа Мансарда. Многи Кишови пријатељи, који су били збуњени његовом жељом да се сахрани као православни хришћанин, лако превиђају могућност да је, пишући тестамент, оболели писац вероватно имао на уму враћање дуга мајчиној вери, која га је спасла од логора и смрти.

Кад је умро, Киш је био годину дана млађи него његов отац кад је нестао у крематоријумима Аушвица. У Шведској, где је преведена 1988, Енциклопедија мртвих већ је била проглашена "књижевним чудом". Према сведочењу Милана Влајчића из 1999, Киш је умро уочи ноћи у којој Шведски комитет за Нобелову награду одлучује о добитнику. Кишова номинација била је озбиљна; поред осталих, за њега су лобирали Јосиф Бродски и Сузан Зонтаг. Бродски, чије је стихове Киш својевремено преводио с руског на српски, читао је Кишову прозу у изгнанству, на енглеском. Чак је и написао предговор за "Пингвиново" издање Гробнице за Бориса Давидовича (1980). Из пера Јосифа Бродског потекла је и ова реченица:

"Има бољих приповедача од Данила, али нема бољих стилиста."

ПОСЛЕ енглеског превода Гробнице и објављивања Кишове приче "Енциклопедија мртвих" у Њујоркеру, Сузан Зонтаг изјавила је да наш писац спада у три најбоља прозаиста на свету. Хвалећи Данилову етнографско-литерарну димензију као "најдивнију комбинацију", Сузан Зонтаг је, у другој прилици (1995), казала: "Он је био врло укорењен писац, а опет потпуно космополитски."

Песник Милан Милишић описао је ту Кишову позицију овако: "Нигде није био у туђини осим у својој туђини."

Тестаментарном одредбом, Киш је, месец дана пред смрт, Српској академији наука и уметности, животној сапутници Паскал Делпеш и бившој супрузи Мирјани Миочиновић оставио своју књижевну заоставштину, као и личну библиотеку; оне су касније заједничком одлуком све то поклониле САНУ, чији је Киш био дописни члан од 1988. године. Академији је Киш поверио медаље, одликовања, кореспонденцију и рукописе, а старање о делима у Југославији, издавачка права, изборе, адаптације и сл. - Мирјани Миочиновић. Реч је о колегиници са студија, с којом се Киш венчао јуна 1962. године. До 1991. била је професор театрологије на ФДУ у Београду. У једној посвети Киш је написао да је она "извор све моје инспирације" и да је "бабичила свим мојим књижевним трудовима". Посвећеношћу ретком за наше прилике, и поузданошћу скоро без премца, Мирјана Миочиновић наставила је да "бабичи" и после развода од Киша (1981), а поготову после његове смрти.

МИХИЗ НА ВЕСТ О КИШОВОЈ СМРТИ НЕ САМО да је отишао велики писац, отишао је и велики паћеник. Живот уме да донесе несрећу, њему је донео двоструку: и на почетку и на крају. Данило Киш је из велике патње изнео велику и отмену литературу. Све су, разуме се, мисли сада укочене, патетичне, само осећања су права, осећања туге за великим човеком и драгим пријатељем... Од три суђаје над колевком, прва, окрутна, досудила му је најтеже могуће јаде, оне ране, детиње; друга, милосрдна, доделила му је снагу и пргавост да их издржи и попамти; трећа дародавка, благословила га је крупним даром и јаком памећу да их искаже. Онда се дечак дочепао живота, па од те судбине створио писца који ће, магијом уметности, своје ране јаде преобратити у узбудљиву, злослутну и чаробну причу малог Андреаса Сама, тим општију и људскију што је била јединственија и непоновљивија.

МНОГИ Кишови београдски пријатељи и познаници с негодовањем су примили његову тестаментарну одлуку о сахрани по православном обреду, а неки су и јавно говорили о "посмртном присвајању покојника". Најдаље је, чини се, отишао Видосав Стевановић, који у својој мемоарској књизи Дневник самоће (2010), тврди да Киш иза себе није оставио никакав писани тестамент (стр. 156). Иако се представља као Кишов пријатељ, Стевановић у свом објављеном дневнику пише о њему као о "светој крави чаршије" и цитира обиље типично чаршијских неповољних оцена, између осталог и ону да "код Кишке има пуно лепог писања као код сваког доброг студента светске књижевности, ништа више".

Стевановић посебно оштро критикује Кишов пристанак да уђе у САНУ, чиме је постао "савезник и саучесник у раду српских националиста". "Обојица знамо да се тамо не улази ако ниси с њима, проверен и послушан", стоји у Стевановићевом писму Кишу, које, како сам признаје, није ни послато, али је, сад кад сведока више нема међу живима, објављено у његовој књизи дневничке прозе. О Академији Стевановић пише као о "језгру центрипеталне силе" која је разорила Србију и Југославију: "Не познајем ниједног академика који је ишта вредно написао", бележи Стевановић на стр. 504.

НАЈНЕПОВОЉНИЈЕ оцене, ипак, резервисане су за Добрицу Ћосића, писца чије је књиге Стевановић рецензирао и објављивао у великом тиражу: неоригиналан, патетичан, смушен, неталентован, лажни хуманиста, комплотер, скучени малограђанин и моралиста који вара. "Мерило свих ствари у средини која је изгубила меру." "Зарђали компас без магнетске игле", од кога је чак и Исмаил Кадаре "неупоредиво даровитији и речитији". Објашњење ових неаргументованих напада на Киша и Ћосића - или Бећковића, кога назива злочинцем - можда се находи такође у Стевановићевом дневнику, коју страницу касније, кад - другим поводом - цитира Чехова: "Кад камила говори о коњу, обично га представи с грбом."

На сајту САНУ посебан одељак посвећен је животу и делу Данила Киша. Поводом 70-годишњице рођења, 2005, Одељење језика и књижевности САНУ објавило је обимну Споменицу Данила Киша (уредник Предраг Палавестра).