СВОЈЕ богато књижевно стваралаштво Данило Киш започео је већ у средњошколским данима; писао је младалачке стихове, међу којима се по снажним емоцијама издваја песма "Опроштај с мајком" (1953), објављена у црногорском гласилу Омладински покрет. Роман Мансарда, започет 1959, завршио је 1960, када је привео крају и писање другог романа, Псалам 44; обе књиге први пут су објављене код београдског "Космоса", 1962. године. Прво значајније прозно дело, Башта, пепео, написао је у Стразбуру, а објавио га 1965. у "Просвети" (Београд). Књигу прича Рани јади - коју неки критичари, нпр. Милош Милошевић, сматрају новелистичким романом - објавио је такође у Београду 1970. године. Овом књигом Киш је започео круг породичних романа, који се, како је сам говорио, претворио касније у Породични циркус. Роман Пешчаник, за који му је додељена Нинова награда, објављен је 1972, када је публикована и његова збирка есеја Поетика.

Кишов венац новела Гробница за Бориса Давидовича, који се понегде назива и романом, пошто се извесни ликови јављају у више наврата, изазвао је велику аферу и непријатне полемике у тадашњој књижевној јавности, најчешће без књижевних и поетичких аргумената, због наводног плагијата. С поднасловом "Седам поглавља једне заједничке повести", књига је објављена 1976. у Београду и Загребу. Као одговор на неосноване нападе књижевних критичара, након размене више полемичких одговора, Киш је 1978. објавио своју најобимнију есејистичко-полемичку књигу, Час анатомије, у којој је надахнуто изнео своју "одбрану".

Жестоко је одговорио, беспоштедно критикујући своје противнике и организовану кампању против њега и слободе литерарног стваралаштва. Палавестра пише (у другом тому Историје српске књижевне критике), да је Час анатомије једно од најзначајнијих, а свакако најборбеније полемичко дело новије српске књижевности. Киш је у њему био окретнији, духовитији, жустрији и ефектнији од оних који су га нападали, а осим уже књижевних питања и текстолошких анализа, додирнуо је и друге "јарко обојене теме модерног времена", посебно моћ идеологије и положај критике.

Киша је забринуло читање његових прича у идеолошком кључу и премештање полемике с књижевнотеоријског на политички план. Зебња је увећана бруталним изјавама неколицине високих партијских званичника. Један од њих, Драгослав Марковић, био је унео у своје мемоарске записе, објављене под насловом Живот и политика, и овај коментар: "Прочитао сам књигу Д. Киша Гробница за Бориса Давидовича, коју је критика много хвалила и позитивно оцењивала. Не допада ми се, ни као литература (иако у том погледу није без вредности), а ни по опредељењима која заступа. Њен антистаљинизам је раван антисоцијализму. Осим тога, она је оптерећена и веома присутним ционизмом (чини ми се)."

По својој жестини, у тим полемичким временима посебно је запамћен напад књижевника Драгана М. Јеремића, у расправи Нарцис без лица, 1981. године - након чега ће се Киш, уместо узвраћања на полемику, трајно преселити у Француску.

Већина истраживача сагласна је у ставу да је Киш буквално отеран из наше средине, иако неки његови пријатељи верују да би он, и без ове афере, вероватно сам отишао. Реч је о некој врсти "културног" а не физичког егзила; тај изгон, обављен на начин сличан оном који је аутобиографски описао Кортасар, био је болнији него онај физички.

Своју авантуру одласка Данило Киш је објаснио 4. децембра 1988. године у НИН-у:

"Искрено говорећи, ја не видим у чему и како би друштво могло и требало да помаже нашем уметнику у свету или његовом такозваном продору у свет. Одлазак у свет, као одлазак на море, јесте индивидуална авантура. Наравно, основни услов за такву индивидуалну авантуру јесте слобода кретања, слобода одласка и евентуалног повратка, привилегија коју нису уживали многи наши таленти, сликари и писци, који су још негде педесетих-шездесетих година од те назовимо је песничке авантуре направили сурово и трагично изгнанство.

Ја о свом одласку, сада и овде, немам намеру да говорим, нити о цени тог мог одласка. Чињеница је, међутим, да се ја као писац, или као интелектуалац ако хоћете, нисам нашао у том белом свету интелектуално сасвим без компаса и нисам на тај бели свет гледао ни као на чудо невиђено, нити интелектуално инфериорно, а једино што сам имао да донесем у тај свет била је моја сопствена поетика, моја сопствена идеја о заједничкој културној баштини Европе у време када су они овде на Западу још навелико крчмили стаљинизам и маоизам.

Шта, дакле, друштво да учини за младог писца? Да му, пре свега, у домовини створи могућност таквог образовања и самообразовања које га неће учинити инвалидом и секташем, које му неће затворити или ограничити његов индивидуални развој, које неће од њега направити човека једне димензије."

ДОБРИЦА ЋОСИЋ ПОВОДОМ КИШОВЕ СМРТИ ПИСАЦ сјајног интелекта, високе књижевне културе, изванредног стила, заслужио угледно место у нашој имагинарној и реалној библиотеци. Сви умиремо, а он је био кажњен да најдуже умире. Велики мученик. Ако је то казна за његов дар - остали смо му вечни дужници.(Дуга, 28. октобар 1989).

КАО књижевно добро образован писац, Киш није одолео позивима да се огледа и у драмском стваралаштву. У "Архипелаговом" издању дела Данила Киша у десет књига (2014, приредила Мирјана Миочиновић, уредник Гојко Божовић), један том, под насловом Ноћ и магла, садржи Кишове драме, телевизијске и филмске сценарије.

Насловна драма, Ноћ и магла, коју Киш назива драмолетом, настала је као нека врста лирске варијације на тему времена и сећања. Изведена је на ТВ Београд, јануара 1968, у црно-белој техници. Режирао ју је Славољуб Стевановић Раваси, а главне улоге играју Миша Јанкетић и Љиљана Крстић.

На бледском Фестивалу југословенске телевизијске продукције, исте године, Кишов драмолет награђен је првом наградом. За Телевизију Београд Киш је написао и драме Папагај (рефлекс тзв. липањских збивања из 1968), коју је 1970. режирао Александар Ђорђевић, као и Дрвени сандук Томаса Вулфа, која је снимљена 1974. у режији Бранка Иванде. Године 1984. Александар Мандић режирао је, за београдску телевизију, две драме по Кишовој прози: Црвене марке с ликом Лењина и Енциклопедију мртвих. На понуду ентузијаста из зеничког позоришта (Марушић и Мартиновић), Киш је сачинио драматизацију Гробнице за Бориса Давидовича, која је 1980. изведена под насловом Механички лавови. Режију потписује Љубиша Георгијевски, потоњи македонски амбасадор у Београду.

Овај напор уродио је, признаје Киш, за њега новим искуством "да су прозна и драмска материја у суштини различне и неподударне, што ће рећи од другог ткива, од материје различите специфичне тежине, и понашају се, дакле, по сасвим другим законима". Мање или више успешне драматизације Кишове прозе радили су, и изводили их у позориштима, Љубиша Ристић, Катја Јоцић, Бошко Димитријевић, Гојко Челебић, Сашо Миленковски, Харис Пашовић, Марисав Радисављевић, Егон Савин, Милан Белегишанин, Александар Јевђевић, Јагош Марковић, Ана Ђорђевић и други. Драматизације за програме Радио Београда припремали су и режирали их Неда Деполо, Арса Јовановић и Нађа Јањетовић.