У ДРАМСКИ (а и песнички) опус Данила Киша спада и Електра (по Еурипиду), премијерно изведена 1968. у београдском позоришту Атеље 212, у којем је, на позив Мире Траиловић, Киш радио као хонорарни драматург од 1966. године. Овај драмски захват замишљен је, најпре, као "превод" или адаптација, а породио је, у Кишовој игри слободног асоцирања на класичну античку тему, оригинално дело, с променом ликова и друкчијег наглашавања њихових психолошких особености. Кишова Електра изведена је на Стеријином позорју и на трећем Битефу, септембра 1969. године. Редитељ је био Зоран Ратковић.

Истом књижевном роду, драмском, припадају и два филмска сценарија из пера Данила Киша, настала 1979. године, и до данас нереализована. Први има наслов Марин Држић Видра и поручила га је загребачка кућа "Адрија филм". Други, под насловом Кончаревци, требало је да режира Вељко Булајић; било је замишљено да прве послератне године живота у Југославији буду приказане кроз положај књижевно поприлично маргинализованог радничког света (Киш је понекад у шали себе сврставао у интелектуални пролетаријат). Документарну подлогу сценарија представља почетак изградње фабрике "Раде Кончар" у Загребу. Поднаслов Кишовог сценарија гласи Factory story.

Дактилописе ова два сценарија Мирјана Миочиновић пронашла је међу Кишовим рукописима и објавила их први пут 2011. Године 1981, Булајић је, по теми која је носећа у Кишовом сценарију, снимио филм "Високи напон", у којем су као сценаристи потписани сасвим други аутори.

ПОСЛЕДЊЕ Кишово дело ове врсте је документарна телевизијска серија Голи живот, настала у сарадњи с редитељем Александром Мандићем. У пролеће 1989, Киш је, у Израелу, пред камерама разговарао с некадашњим Југословенкама Жени Лебл и Евом Нахир о њиховим потресним доживљајима на Голом отоку и у другим логорима бивше заједничке домовине. Жени Лебл је била новинарка Политике, коју је, после рата, један виц о "љубичици белој" одвео на Голи оток и Свети Гргур, одакле је 1954. успела да емигрира у Израел. На подстицај Данила Киша написала је мемоарску књигу Љубичица бела, која је објављена 1990. у Горњем Милановцу.

Ева Нахир, родом из Чаковца, доспела је у логор зато што није хтела да се одрекне мужа Србина, који се убио под лажном оптужбом да је руски шпијун. Одробијала је 25 месеци, од тога 19 на Голом отоку. После многих понижења, и она је (1964) успела да емигрира у Израел. Уз доста перипетија, серија је, у четири једночасовна наставка, емитована на Телевизији Сарајево фебруара 1990. године. Киш је умро четири месеца раније и није имао прилику да види ово остварење којим на известан начин, мада у другом медију, заокружује и комплетира своје бављење темом логора, јеврејства као судбинског жига и тамом идеологије.

БОЉЕ разумевање Кишових књижевно-поетичких погледа пружа нам увид у његове стихове, као и у интервјуе које је читавог живота давао новинарима с различитих крајева света.

Киш се спремао за песника и писао је стихове од ране младости скоро до самртног часа. Из његове радионице изашло је, ипак, само тридесетак песама, од чега је Киш за живота објавио две трећине. Строг према себи, Киш је приметио да оно што жели да искаже ипак боље може рећи у прози. Сматрао се "пропалим песником", који је само четири-пет својих песама сматрао успелијим. Ипак, пажљивији критичари - посебно Михајло Пантић и Јован Делић - закључују да је Киш знатно бољи песник него што је сам о себи судио. Ти стихови, осим осталог, потврђују зачуђујући тематски, формални, интонацијски и семантички распон дела Данила Киша, понављајући развојну логику његовог знатно развијенијег и вредносно остваренијег прозног опуса.

ИЗ КЊИГЕ Песме и препеви, коју је три године касније за београдску Просвету приредио Предраг Чудић, види се да је прву песму, "Опроштај с мајком", Киш објавио у ијекавској варијанти, априла 1953. у подгоричком листу Омладински покрет (на ијекавском је била написана и једна верзија приповетке "Легенда о спавачима"). Киш је тада имао осамнаест година и био је дубински дирнут због губитка "њежне љубави мајке које више нема".

Последња Кишова песма, којом се затвара овај необични круг, такође садржи "поглед у смрт као у огледало". Њен наслов је "На вест о смрти госпође М. Т."; насталу поводом смрти Мире Траиловић (7. августа 1989), позоришне раднице која је давала снажан печат културном животу Београда и Србије, а утицала је и на извесне деонице Кишовог живота, многи су је прочитали као аутонекролог. Објављена је у Политици, 12. августа. Простирући се у две равни - књижевној и биографској - овај аутоцинични дијалог са смрћу посвећен је "другом као себи". Има, међутим, и критичара којима се није допала ова Кишова "лакоћа певања о смрти" и описивање "физичког изгледа умрле особе". Међу њима је најоштрији Небојша Васовић, аутор двеју опсежнијих критичких монографија о Кишовом делу. Према мишљењу Васовића, Кишова иронија овде се своди на опис најбаналнијег, а зачињена је квазимисаоном поентом ("па још и у загради").

ПРОЗА СА ЛИРСКИМ МОМЕНТИМА С ДВАДЕСЕТ година написао сам неколико песама које ме, надам се, не компромитују сувише, али ми је на крају постало јасно да је за оно што ја хоћу да кажем проза погоднија: проза у којој, колико је могућно, постоји и лирски моменат - изјавио је Данило Киш октобра 1989. за немачки лист Франкфуртер рундшау.

ИЗМЕЂУ ових двеју песама смештено је неколико Кишових лирских минијатура с темама фобије и опсесије, које су детаљније и снажније обрађене у Кишовом прозном делу, посебно у његовом Породичном циклусу (јеврејске теме, слутње смрти, егзистенцијална тескоба, дијалог с мртвим оцем, анатомија мириса, описи природе..).

Од њих се једино разликује сатирична поема "Песник револуције на председничком броду", чију су недовршену верзију објавиле Књижевне новине у броју од 1. новембра 1989. године. Ослањајући се делом на своја приповедачка искуства, Киш је у овој поеми - чији крај није стигао да напише иако се до смрти бавио неколиким њеним верзијама - немилосрдно оштро насликао атмосферу на председничком пловећем броду и жудњу "песника револуције" да се уврсти међу дворјане.

ПОЕМА има нефикцијску позадину и састављена је од духовито варираних савета које шеф дворског протокола даје познатом писцу и првоборцу, почашћеном позивом Председника на двомесечно путовање бродом око Африке у "мисији мира". Сатирична оштрица ове поеме окренута је пре свега Председнику и његовој свити, али делимично и писцу који пристаје на понижавајући положај међу том чудном, скоро карневалском дружином (писац није знао шта га чека на "Галебу"; после сагледавања свега са чиме се интимно није слагао, писац полако постаје антититоиста).

У песнички опус Данила Киша, односно у поетску прозу, спадају и лирски фрагменти у приповеткама и романима, који имају спољашњу прозну форму, али и лајтмотивска понављања, ритам, звуковну организацију и сликовност врхунске поезије. Највреднији део Кишове изворне песничке носивости прелио се у његове преводе стихова написаних на мађарском (који је у младости знао боље него српски), француском и руском језику. За живота је сматрао да је превођење поезије драгоцен књижевни тренинг ("укључујући и оне који пишу прозу").