КИШОВИ интервјуи, под називом Горки талог искуства, излазе у Београду 1990, а у Сплиту 1997. године (приредила их је Мирјана Миочиновић). У овим разговорима с домаћим и страним новинарима Киш је сасвим разоткрио позадину напада на Гробницу за Бориса Давидовича, указујући директно на "организаторе књижевне хајке": "Добивши миг са врха, партијски су се пси окомили на књигу и њеног аутора, наивно верујући да ће ствар бити ефикаснија ако оптужбе преместе на књижевнотеоријски план, јер ће тиме још и прикрити налогодавце и политичку позадину афере."

Ови интервјуи, који се могу читати и као својеврсни "полифони есеји", драгоцени су за дубље разумевање Кишове поетике. Било у усменој или писаној форми, Киш је у њима износио своје погледе на сврху и судбину књижевности, форму и садржај, удео цитата и значај документа у књижевном делу, на књижевне поступке, положај писца у Европи и свету, позицију малих језика у лингвистичком Вавилону, илуструјући ставове живим примерима из сопственог искуства и искуства других писаца које је читао или сретао.

Није стога чудно да их је сам писац сматрао делом свог есејистичког опуса, па је неке од интервјуа за живота уврстио у другу књигу По-етике (1974) и Дјела Данила Киша (1983).

РАЗНОВРСТАН и богат стваралачки дух Данила Киша испољио се и током писања есеја, у преводној књижевности, као и у низу интервјуа, објављених у више књига. Током последње четири године живота Киш је интензивно размишљао, а повремено и радио на аутобиографској књизи која би по форми би

ла блиска "Истражном поступку" у роману Пешчаник; у њој би писац, како је најављивао, "хронолошки претресао свој живот и своју књижевност". Књига би се звала Живот, литература. Од замишљених тристотинак страница, породило се двадесетак, у дијалогу са истовремено стварним и "фиктивним" саговорником, шведским новинаром Габијем Глајхманом.

У оквиру Поетичких списа објављених 1990. у Сарајеву, Мирјана Миочиновић приредила је, као другу књигу, том есејистичких текстова Данила Киша под насловом који је замислио писац 1983, неколико година пре него што је констатовано да је тешко оболео. Збирка приповедака под насловом Лаута и ожиљци објављена је 1994. у Београду и Сплиту. Годину дана касније, делови књижевне заоставштине Данила Киша објављени су, трудом Мирјане Миочиновић, у књигама Складиште и Varia.

ГРАЂАНСКИ ЕЛИТИСТА ПРЕМА речима угледног књижевног тумача Предрага Палавестре, Киш је био писац критичке књижевности, "заступник урбане културе и модерне цивилизације, западњак са широком словенском душом, противник фолклорних баналности и паланачког популизма [...] Киш је грађански елитиста, просвећени дух слободних назора [...], огорчен противник овешталих друштвених канона, светиња и првосвештеника, академских институција и свих облика јавног поретка". Ове Кишове личне особине, како их је видео аналитичар Палавестра, присутне су и проговарају и из његових уметничких остварења, а заједно с песниковом животном судбином, исписале су његов истински животопис и, свакако, допринеле богатству његовог уметничког стваралаштва.

ДАНИЛО Киш је добитник многобројних домаћих и страних награда. Андрићеву награду и награду "Скендер Куленовић" добио је 1986. за збирку приповедака Енциклопедија мртвих. Седмојулску награду добио је 1987, а Авнојеву 1988. године.

Године 1980, у Ници, Киш је за целокупни књижевни рад награђен француском књижевном наградом Grand aigle d'or de la ville de Nice. У Италији је добио награду Premio litterario di Tevere, у Немачкој Preis des litеraturmagazins, а у САД амерички ПЕН доделио му је награду Bruno Schulz Prize.

Жак Ланг, тадашњи француски министар културе, 1986. уручио му је Орден витеза уметности и књижевности.

На основу предлога који су поднели академик Антоније Исаковић и дописни чланови Предраг Палавестра и Борислав Пекић, Данило Киш је 15. децембра 1988. изабран за дописног члана САНУ.

Кишова дела преведена су на више од тридесет језика.

У БЕОГРАДУ је Данило Киш добио своју улицу, на Врачару, у околини Црвеног крста. У Суботици, његовом родном месту, нема је, нажалост. Као што нема ни зграде у некадашњој Улици ослобођења број 8 у којој је Данило рођен (срушена је 1945). Општинска комисија за промену назива улица одбила је 2003. да једну улицу у Суботици назове именом Данила Киша, под изговором да је из Париза наводно потврђено да је писац плагијатор и да му не припада ова почаст (учествујући на једном протестном скупу, суботичка песникиња Марија Шимоковић прочитала је песму која има и овај стих: "идите у гузицу, не дате ми улицу").

Париз, наравно, никад није дао такву потврду. Сасвим супротно - на шесту годишњицу Кишове смрти, 15. октобра 1995, француска престоница уписала је српског писца у трајне топониме своје разуђене књижевне географије: одлуком градских власти, пред улазом у зграду број 16 у Улици Грусије (Groussier), у којој је Киш провео последње овоземаљске дане, постављена је спомен-плоча. Обележје је открио песник Клод Роа, чије је четири песме за децу Киш превео с француског и објавио у Књижевној речи (1985). Стари песник Роа (рођен 1915) тада је изговорио и ове речи: "Данило је један високи стари младић, очешљан као облак, видовит као мудрац, безазлен као дете, храбар као млади орао и писац као што се дише."

Преводилац и прозаиста Мирослав Караулац, који је присуствовао уврштењу Данила Киша у париске живописности, сетно је прокоментарисао: "Чување успомене има и своја сретнија поднебља..."

СВОЈУ праву књижевну каријеру Данило Киш је започео у Београду, заокупљен поетичким дилемама, више бришући него пишући ("Од стотине исписаних страница задржао би десетак: резигниран што их и толико остаје кад већ нешто остати мора", сведочи Предраг Матвејевић). Куцао је на писаћој машини оlympia monica, набављеној у Немачкој 1963, а исправљао руком, оловком, пером и фломастерима. Увек "против званичне струје", трагао је све време за неухватљивим смислом живота и новим књижевним формама, разапет између Ероса - бога љубави, и Танатоса - бога смрти.

Као свестран књижевни делатник, с јаким моралним осећањем за позив писца, исказао се подједнако успешно у различитим књижевним жанровима и формама - као песник, романсијер, приповедач, есејист, писац филмских сценарија, драмски писац, књижевни критичар, лектор за српскохрватски језик и књижевност, преводилац.

Преводећи понајвише "из личних разлога", Киш је с француског, мађарског и руског пренео на српски више од десет хиљада стихова (не рачунајући драме у везаном стиху). Већ са осамнаест година схватио је да се у поезији Ендреа Адија находи бар "по једна песма за свако душевно стање". У руској лирици Киш нам је, како је приметио Предраг Чудић, открио читав нови песнички континент. Изврсни су и Кишови препеви укључени у књигу Бордел муза, антологију француске еротске поезије (Либер, 1972): Ронсар, Лафонтен, Волтер, Готје, Бодлер, Верлен, Маларме, Аполинер... Мање је познато да је Киш преводио и с енглеског, а има и један превод с немачког - први и једини пут Киш је уз помоћ буквалног превода париског пријатеља Фрање Термачића - препевао "Краља-Виловњака" Ј. В. Гетеа.