КИШОВА изузетно вредна књижевна заоставштина сведочи о веома широком распону његових књижевних интересовања, усмерених ка најавангарднијим тенденцијама у књижевности. Као одговоран стваралац, изузетно пажљиво је пратио све новине у домену актуелног књижевног стварања, настојећи да у српску књижевност, заједно с другим писцима савремених опредељења, унесе модерне идеје, нову форму литерарног изражавања, нова значења и наглашену одговорност према написаном.

Кишова уметничка дела писана су на матерњем, српском језику, и плод су његових туробних животних искустава, као и јаких осећања за људску патњу. Трауме рата и опсесије из најранијег детињства прогањале су га током целог живота и извајале његову специфичну, хиперсензибилну личност, препуну противуречности.

У КЊИЖЕВНОМ опусу Данила Киша могу се уочити два раздобља. У почетној, раној фази стваралаштва, надахнуто и језички сликовито писао је о свом детињству у вртлогу рата, уз видно присуство аутобиографског, личног искуства.Трагика живота, патетика, али и иронија, одликују прво раздобље Кишовог стваралаштва, у којем је он сазревао не само као личност већ и као писац.

Рани јади, збирка приповедака, као и роман Мансарда, прва су Кишова дела о његовом сећању на детињство и развој у раној младости, телесно и психичко сазревање и формирање сопствене личности. У Раним јадима свет је виђен очима Андија, који на дечји начин проживљава патње због социјалних и породичних невоља, а који је истовремено и наратор (приче о дечаку приповедане су у првом и трећем лицу). Анди испитује прошлост, носи терет наслеђа, чезне за оцем (одсутни отац је стално присутан мотив и у другим прозама из ове фазе), трага за својим идентитетом, скупља фотографије и документа, али се и иронично осврће на прошлост и свет који га окружује.

Отуда су у овим приповеткама присутне и нарација и дескрипција, мада преовлађују носталгична лирика и снажне емоције младог писца.

РОМАН Башта, пепео други је роман породичне хронике, који, заједно с Раним јадима и Пешчаником, чини трилогију - Породични циклус Данила Киша. Како је Киш једном приликом изјавио, Рани јади су садржани у роману Башта, пепео, дакле анулирани овим другим, а обе те књиге пак садржане су у трећој, у Пешчанику, дакле, такође анулиране.

Наставља Киш: "Рани јади су скице у блоку, дакако у боји, Башта, пепео јесте цртеж графитом на платну преко којег су дошле тамне боје Пешчаника, густе, пастуозне, прекриле контуре исцртане графитом и скице из блока престале су сад већ да имају икакав смисао и значај [...] Цела ова прича, можда је само документ о једној узалудности - петнаест година труда и лишавања да би се написала једна књига! А можда и документ, рецимо то рад утехе себи - јер за то нам је потребна утеха - о трагичној озбиљности и одговорности прилажења књижевном послу."

У КЊИЗИ Башта, пепео, која се састоји од дванаест приповедачких целина, Киш проширује теме из Раних јада, али је поглед на свет у овом роману дат из угла наратора, чији је отац Едуард Сам стално присутан у митопоетском свету Данила Киша; контрадикторна је личност, која је истовремено и ауторитет за поштовање, али и човек који је предмет подсмеха, надмоћан и немоћан, умоболан и генијалан, али у основи жртва и мученик. С временом ће се фикција оца претворити у метафору присилног исељавања Јевреја.

Отац за њега постаје митска личност; биолошка блискост са оцем је с временом слабила, али је њихова духовна веза током Кишовог живота постајала све израженија - отац постаје део његове опсесије и израз његових мисли и осећања, које уметнички обликује кроз лик Е. С. Пишући о оцу, Киш заправо пише о себи и људским судбинама присилно исељених Јевреја, о њиховом пребацивању у Аушвиц у време крупних друштвених превирања и ужасних трагедија.

РОМАН Пешчаник је вишеслојни историјско-психолошки роман, са "сензибилитетом модерне", како је сам писац рекао. У овој књизи Киш, на себи својствен начин, варира теме и мотиве из претходних дела (Рани јади и Башта, пепео). Роман је састављен од четири приповедачка тока. Конципиран је на основу аутентичног очевог писма из Керкабарабаша, од 5. априла 1942, написаног пре него што је одведен у логор. На основу дешифрованог писма које се налази на крају књиге, Киш је, објективизовањем стварности, повезао догађаје из живота тог времена и преточио их у садржај романа.

У Пешчанику, дакле, нема приче ни из угла детета, ни из углаоца, односно писца, већ је писац објективни посматрач, али и онај кога посматрају. Приповедање се заснива на реалности, фактима и чињеницама, којима се прошлост обнавља на основу писма извађеног из кофера с дна Панонског мора, односно на основу старих фотографија, рукописа и докумената "потонулог света".

ДАЈУЋИ име главном јунаку Пешчаника, Киш је одредио његов идентитет, али и више од тога - дао му је право да се, упркос својој патњи и вођењу полицијског ислеђивања, бори за лични интегритет, правду, част, политичке ставове и слободу ума. Према Кишовим речима, "упркос свему, привремена патња трајања вреднија је од коначне празнине ништавила". "Пешчаник је, заправо, метафора за пукотину [...] кроз коју протиче песак - време. Пешчаник је слика једног напуклог времена, напуклих бића и њиховог напуклог творца. Пешчаник је савршена пукотина."

У зрелој фази стваралаштва Киш пише документарну прозу на још вишем литерарном нивоу; преовлађује иронични лиризам, који није заснован на непосредном личном искуству, већ на документу и фактографским чињеницама, али и фикцији, са измишљеним творевинама имагинације, које је снагом својих осећања и уверења и вештом, чак суптилном игром писања претварао у моралне поруке.

КАКО је рекла Мирјана Миочиновић, један од најкомпетентнијих познавалаца Кишовог живота и рада, писца је трајно заокупљало питање односа између фикције и факата, описаног и описивача и, на крају, живота и литературе, као двеју конкурентних појава. И у раној и у зрелој фази стваралаштва, Киш је заснивао своју поетику на ставу да је уметникова дужност да види добро, што ће рећи да види друкчије.

Видети добро, видети даље, видети друкчије - то је, према заговорницима и тумачима ангажоване уметности као спецификума духовне културе краја миленијума, активни и делујући принцип и критичке књижевности, која ни пред једним људским судом не може бити оптужена да није притекла "у помоћ лицима у опасности".


МИРИС ПОБУНЕ И ДАХ ОТПОРА

ГРОБНИЦА за Бориса Давидовича је збирка новела о жртвама стаљинистичког терора и животу јеврејских револуционара, својеврсно сведочанство о страдању људи у бољшевичком тоталитаристичком режиму, у којем се човек осећа перманентно ухођеним и надзираним. У Гробници такође преовлађује критички тон у разобличавању тоталитарног система. Како је приметио Палавестра, Киш је лирски тоналитет преокренуо у пркосни реализам, и на тај начин накупљену критичку енергију преобликовао у нову поетику: "Мирис побуне и дах отпора дају карактер биографском тону и иследничком стилу Гробнице."