ЕНЦИКЛОПЕДИЈА мртвих је збирка од девет приповедака писаних у различитим временима, у којима се фантастика и стварност преплићу с мотивом смрти, тоталитаризма и смисла живота. Заједничка тема повезује све приповетке, па се с правом може рећи да је ова приповедна збирка својеврсни енциклопедијски роман, који према својим изукрштаним путоказима подсећа на лавиринт.

Данило Киш је опседнут животним догађајима појединца у склопу историјских процеса и побуном против режима који их прогони и уходи. Побуна се завршава неуспехом, јер побуњеник бива поражен. Опсесија смрћу подстакла је жељу писца да овековечи живот обичног човека, јер, како је рекао, сваки човек заслужује бар толико места у вечности колико заузима једна биографска белешка у некој енциклопедији. Идеја да напише новелу "Енциклопедија мртвих", по којој је названа цела књига, потекла је након приче Кишу блиске особе која је сањала свог мртвог оца и пронашла га у једној енциклопедији. Насловна новела има посвету "За М.".

С РАЗЛОГОМ се верује да је новела посвећена пишчевој супрузи Мирјани Миочиновић, која је по вокацији театролог, као и јунакиња ове повести која почиње успоменом на сусрете у Институту за позоришна истраживања у Шведској. У Post scriptum-у књиге Киш признаје да је почетни импулс новели дала њему драга особа која је, "не без чуђења блиског дрхтају", открила да су њени најинтимнији кошмари већ материјализовани у тврдом камену као какав чудовишни споменик. На истом месту Киш напомиње да су све приче у овој књизи у знаку теме која се може назвати метафизичком - "од спева о Гилгамешу, питање смрти једна је од опсесивних тема литературе".

Завршна прича у овој збирци ("Црвене марке с ликом Лењина"), настала 1983, истовремено је и последња прича коју је Киш написао. Поједини аналитичари (нпр. Марк Томпсон) читају је као "почаст огромној Мирјаниној лојалности и истрајности њене љубави", иако су већ неколико година били разведени.

КИШ је књижевности као уметности придавао изузетан значај и током свог уметничког стварања одговорно је пратио захтеве савремене литературе. Својом бујном имагинацијом, формалним и иновацијама истински ангажованог писца, залагао се свим срцем за слободу литературе, не робујући устаљеним догмама, канонима и првосвештеницима. Његова стваралачка опсесија била је да напише књигу која ће се моћи читати и као енциклопедија, "где се једно за другим тискају имена славних људи и њихови животи сведени на меру нужности".

Таква жеља проистекла је из његовог веровања да су документ, исповест и игра духа нека врста "светог тројства", без којег нема ни приче ни романа. Наиме, према Кишовом мишљењу, време романескне стварности, клишеа, шаблона и фикција - измишљања ситуација и типова личности, као и нечег што не постоји у објективном и субјективном свету - заувек је прошло, тако да само повест и документ, уз игру духа самог писца слободне маште, могу дати право уметничко дело с хуманистичком поруком.

УКРШТАЊЕ САРТРА и БОРХЕСА У СВОМ односу према литератури и писању - односу у којем, како примећује Михајло Пантић, Киш срећно укршта сартровску и борхесовску стваралачку концепцију - наилазио је на многобројне препреке, прљава подметања, окапања, доставе, дисквалификације, прогоне и инсинуације, најниже увреде. Управо та његова бескомпромисна борба за дигнитет књижевног дела била је често узрок многих неспоразума и подметања у узаврелој књижевној чаршији, на шта је реаговао целим бићем и што га је скупо коштало - не само посредно него и директно, што се погубно одразило на његово здравље.

КАКО је писао Киш, несрећа је у томе што се код нас "ни критичари ни читаоци не интересују довољно за мемоарско штиво, мемоарима је дато место само у фељтонима. Требало би фељтонској литератури одати признање, вратити јој достојанство. Код нас је приватни живот уметника привилегован материјал за трач, али не и за биографије".

Неоспорно је да су српску књижевност - након смрти великана из "старе књижевне гарде", којој су припадали Црњански и Андрић - подигли писци нове генерације, а у њој су најзначајнија остварења дали, пре свега, Данило Киш, Борислав Пекић и Мирко Ковач. Они су у тадашњу нашу књижевност унели нове форме и нови уметнички израз, савремене теме и садржаје, а и нову стваралачку поетику.

ДАНИЛО Киш је једна од великих, прекретничких личности српске књижевности друге половине ХХ века. Он је међу првима веома одлучно раскинуо са овешталом миметичком прозном матрицом која се заснивала на дословном "скидању" језика и стила свакодневног, живог говора, доминантно сеоског идиома. Такође, Киш се дистанцирао и од фолклорних мотива које су поједини аутори из тог периода нашироко користили, не водећи рачуна о њиховој естетској и значењској носивости. Киш је у то време, с тада младим ауторима, усмерио наш прозни и поетски израз ка новим и савременијим стваралачким схватањима и захватима.

Кишова осебујна, виолентна и побуњеничка природа није се мирила с компромисима у књижевном стварању - уступцима који су били изузетно привлачни за књижевну чаршију и књижевне лобисте, који су мешетарењем и ујдурмама долазили до књижевног гласа, награда и статуса.

ЈЕДНА од низа стваралачких форми у коју Киш "скрива" своју причу находи се у његовом посезању за жанром тзв. образовног романа - чему је нарочито блиско његово дело Рани јади. Овај жанр је својеврсна скривалица која аутору омогућује да се стваралачки игра с читаоцем и његовим доживљајем књижевног текста, у коју се неретко уводи и стваралачко "ја" самог писца. На тај начин овај изузетни књижевни мајстор уноси у нарацију својеврсну напетост, или ефекат "изневереног очекивања", чиме пресудно доприноси динамизацији наративног исказа.

Школован на доброј лектири широког жанровског распона и с увек отвореним видицима, овај стваралац уносио је и друге видове стваралачке игре у своју нарацију. Реч је о веома суптилним формама "игре с читаоцем" - или, пре, с текстом и контекстом, односно наративом уопште. Игре у свакој креативној делатности, а посебно у домену уметничког стварања, имају продуктивног смисла кад су заиста стваралачке и кад доприносе богатству значења књижевног предлошка, а то значи посебном разигравању идеје која чини окосницу књижевног текста.

ВЕОМА је значајно, такође, да је управо Данило Киш у просторе наше књижевности ХХ века унео поетику документа и документарности, борећи се вехементно за ту идеју - спреман да својим приступом уђе у директан и беспоговоран сукоб с многим заступницима традиционалног стваралачког поступка. У настојању да уздигне вредност српске књижевности и усмери је ка новим, светским трендовима, он је у свој карактеристични поступак документарног писма уградио и изузетно богат књижевнокритички вокабулар, дистанцирајући се одлучно од превазиђених традиционалистичких "трендова" и поетика.

Данило Киш је један од оних аутора из нашег, српског књижевног пантеона који се упадљиво - може се рећи - и аскетски, клонио књижевне униформности, парохијализма, фабулизма и демагогије, а још више трчања за помодним стваралачким новинама, идејама и тежњама, у чему је био изузетно избирљив.