У ОДБРАНИ својих погледа на савремену књижевност и својих књижевних схватања, Киш је имао истанчана интелектуална и естетска мерила, равна његовим високим стилским захтевима: био је строг према себи, и својој реченици, није имао ни разумевања ни стрпљења за неред у тексту и збрку у глави, за вулгарност, провинцијски фолклоризам, празну причу и извештачене баналности.

Данило Киш, уз Иву Андрића и још сасвим мали круг књижевних изабраника, представља ону битну, непомериву упоришну тачку српске књижевности, језика и културе. Време које је протекло од Кишовог физичког одласка потврђује виталност и својеврсну свевременост трајања његовог дела, које су, што је нарочито важно, прихватили нови, млађи нараштаји српских књижевних стваралаца.

Дело Данила Киша представља трајно изазовно штиво за књижевне аналитичаре и историчаре књижевности нашег поетичког поднебља. Неоспорно је да ће тај изузетни књижевни опус остати трајно убележен у летопису српског књижевног стварања у другој половини ХХ века као један од најзначајнијих и најпрестижнијих.

ПОРУКЕ које је оставио читаоцима садржане су у његовим делима и читаоци ће их сачувати од заборава, али не треба заборавити ни поруке које је Данило Киш (1984) експлицитно дао младим писцима, у виду савета. Између осталих, у 39. лекцији, издвајају се:

Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологије.

Не пиши репортаже, ти ниси новинар; стварност је оно што се "не види голим оком".

Твоје оружје је сумња; не буди незадовољан својом судбином, јер ти си изабраник; не заступај релативизам свих вредности.

Не буди сервилан, јер ће те принчеви узети за вратара; не буди надувен, јер ћеш личити на вратаре принчева.

Веруј да твој сонет вреди више од говора политичара и принчева; знај да твој сонет не значи ништа спрам говора политичара и принчева.

Имај о свему своје мишљење; немој о свему рећи своје мишљење; упознај мисао других, затим је одбаци; ако не можеш рећи истину - ћути. Чувај се полуистина.

С будалом се не препири; имај чисту савест у односу на привилегије које ти занат писца доноси...

А Киш је, заиста, морао да има чисту савест у односу на привилегије које му припадају, а које му је занат писца обилато доносио.

Знао је да је бити писац ствар повлашћена, а у понеком случају и смртоносна.

Велике су моћи Ероса, али Танатос ипак господари.

Није тек тако Ерих Кош једну од својих књига насловио Тај проклети занат списатељски.

Уосталом, азербејџанског песника Назимија живог су одрали...

ОД ПИСАЦА који су стварали на онда јединственом српскохрватском језичком простору, Киш је у истинске великане сврставао само тројицу: Андрића, Црњанског и Крлежу. Добро је познавао њихово дело и повремено, у интервјуима страним новинарима, изражавао жаљење што европски и светски читаоци нису имали довољно слуха за њихово стваралаштво. Киш није крио извесно сродство с овом тројком, а понекад би признавао и њихово "књижевно родитељство".

С Крлежом се дописивао, а о песми "Серената" Милоша Црњанског написао је, као лектор на Универзитету у Бордоу, у школској 1974/1975. години, есеј од 16 страница. С групом студенткиња славистике тада је, у оквиру вежби, преводио ову песму Црњанског на француски. Прва на том списку "процвалих девојака" (des jeunnes filles en fleure), заокупљених поезијом као поетичношћу, била је Паскал Делпеш; преводила је, касније, Кишове књиге и остала с њим до краја његовог живота.

"Упустивши се у ту авантуру, нисам ни био свестан шта ме чека, који скривени светови, која тајна значења", пише Киш у Лирској преамбули уз "Серенату" Милоша Црњанског, пронађеној у његовој заоставштини, и објављеној, разумевањем Мирјане Миочиновић, у књизи Складиште (1995).

О Андрићу је Киш у више наврата понесено писао и говорио.

Још 1957, пре засебно објављених књига, млади Киш се, у есеју "Похвала спаљивању", објављеном у часопису Сусрети, сложио с великим писцем у ставу да, после мучног стварања, рукопису треба прићи "без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи ни снаге ни времена".

Године 1984, после пријема Андрићеве награде за књигу Енциклопедија мртвих, Киш изговара похвалу писцу који, "у настојању да осмисли историју, ствара приповедачке форме које су амалгам чињеница и неограниченог размаха маште: плетиво приче из једног је комада, спојеви су невидљиви". Упоређујући Андрића с Борхесом и другима који изграђују сопствени приступ историјској збиљи, Киш напомиње како наш писац спада у ред оних стваралаца који су у први план своје поетике ставили "истинитост фиктивне творевине" и тиме приповедачкој уметности дали већу одговорност (подвлачење Кишово). На крају овог кратког али ефектног слова, Киш цитира реченицу која је веома блиска обојици писаца (реч је, у ствари, о фрагменту писма које је младом Андрићу, давне 1921, послала пријатељица из Загреба):

"Пишем помало и тешко; нема ништа без наше земље; а ја нити могу да живим с њом, нити без ње."

У Кишовој заоставштини пронађена је и прича "Дуг", из 1986, у којој се, поступком који представља "предочавање живота инвентаром дуга" (М. Миочиновић), исписује својеврстан hommage Андрићу као најближем у "књижевном родитељству". У то време Киш је био заокупљен писањем поговора за француски превод Андрићевог романа Госпођица (објављен код париског Белфона 1987).

Напоменувши да је, за њега, Андрић несумњиво моралист, Киш пише да је Госпођица на неки начин наличје Андрићевих историјских романа у којима доминирају "турско" и "ирационално". Према мишљењу Киша, Андрић је узео тему тврдичлука - која се европском драмом и романима провлачи као један од најпостојанијих архетипова - како би, у великим скраћењима и у брзом смењивању слика, могао да прикаже, кроз сужену свест главне јунакиње, једну историјским збивањима богату епоху која пролази пред нама као панорамски снимак.

После романа с темама из "мрачне земље Босне", где се сударају Левант и Запад, мухамеданство и хришћанство, Андрић је, примећује Киш, у Госпођици створио разноврснији и уверљивији лик него иједан савремени писац - лик жене у свету у коме је она најчешће невидљива и недостижна, али истовремено и жртва фанатизма и насилника.


ДАНИЛО КИШ О ЕМИРУ КУСТУРИЦИ

ОНО што чини свет овог филма ("Отац на службеном путу") суровим, то је у првом реду та свест о сопственој безначајности и ништавности, то подношење удараца судбине као што се трпе непогоде; то је свет неког источњачког фатализма, где се ударци подносе не само без отпора него и без роптања и приговора. Јер Кустуричин свет је свет без побуне. (И то је, ваљда, једина "политичка филозофија" овог филма).

...Кустурица је избегао искушењу "историјског филма" и алегорије, којом се тако често служе наши редитељи, од страха од цензуре или у жељи да поруку учине универзалнијом, чиме она постаје разуђена и неразумљива.

У једној кинематографији изложеној притисцима, изједаној корупцијом и конформизмом, где се новац троши немилице на скупе спектакле једне јефтине и лажно-патетичне хероике, филм овог младог човека јесте не само уметнички него и морални потхват. Уместо "историјске фреске", Кустурица нам је понудио једну камерну породичну хронику, а свет те породице испунио богатом амблематиком једног времена. (Париски Монд, 15. октобар 1985).

СУТРА: Весељак дубоког гласа и меког срца