БЕОГРАД је Киша привлачио неком магнетском снагом још од младих дана. Као и за многе из унутрашњости, прелазак у главни град за Киша је представљао остварење сна о раскиду с провинцијом. Градска врева лечила је младог писца и од страха од усамљености; касније, кад му је и у Београду постало тесно, објашњавао је ту терапију искуствима из Париза.

Данило Киш стигао је у Београд у јесен 1954, кад је постао студент на тек основаној катедри теорије и светске књижевности. На предавањима и у библиотекама срео је многе талентоване младиће и девојке - претежно пристигле из унутрашњости - од којих су му многи остали доживотни пријатељи.

У почетку, Киш је становао у Студентском граду, на Новом Београду. На вишим годинама студија, кад су почели да стижу хонорари од превода и критичких осврта у новинама, луталица и боем изнајмљивао је собице у различитим деловима града. Тада се често могао срести с друштвом у "Руском цару", на почетку Кнез Михаилове улице, или у кафани "Коларац", при крају те улице, према Калемегдану.

ОД ПИСАЦА, у његовом друштву су најчешће били Мирко Ковач, Борислав Пекић и Филип Давид, а од сликара Леонид Шејка и Миро Главуртић, који се бавио и књижевношћу. Док није добио први стан, у Улици Ранка Тајсића на Вождовцу, Киш је знао да преспава и у редакцији часописа "Видици", чији је био члан од 1957. до 1960. Једном су га колеге из уредништва затекле како спава на старом редакцијском каучу, заогрнут зимским капутом. Изнад главе била је окачена руком исписана порука:

Овде лежи Киш бандит - није мртав, већ напит!

Године 1958. Данило Киш дипломирао је као први у генерацији, и потом уписао постдипломске студије књижевности. Тада почиње, може се рећи, његова каријера професионалног књижевника. Преко дана би писао и читао, а увече водио кафанске разговоре, некад и до зоре. Пио је, певао, свирао гитару и пушио сладострасно и похотно; цигарете се виде скоро на свакој његовој фотографији. Није му било тешко да доспе у центар пажње.

РАЈКО Ного записао је једном да је Киш "срећна и несрећна мешавина средњоевропског Ахасфера и цетињске прзнице". Наводио је примере из најновијих књига великих писаца објављених на разним меридијанима планете, лако прелазећи с језика на језик.

Био је мајстор персифлаже; духовито је карикирао, релативизовао и раскринкавао лажне домаће књижевне, па и политичке величине, подражавајући их гласом и покретима. Од домаћих писаца посебно је ценио једино Андрића, Крлежу и Црњанског. Нису му се допадали Добрица Ћосић ни Милорад Павић. Павића је сматрао хвалисавцем без покрића; кад је Хазарски речник постигао светски успех код читалаца и критике, пријатељима се жалио како је од њега позајмљена идеја о "изгубљеном народу".

Ћосићу није опростио некадашње путовање "Галебом" (1961) и блискост с Титом, о чему је оставио ефектну сатиричну поему "Песник револуције на председничком броду" (радозналијег читаоца упућујемо на причу "Песник", из постхумно објављене збирке "Складиште", као и на фрагмент из исте књиге о професору који пише сонет против Тита, да би га, после дугогодишње робије, преиначио у хвалоспев).

БЕОГРАДСКУ књижевну чаршију Киш је називао својеврсном Коза ностра, која производи интриге о бољима од себе и преноси их "арапским телефоном", од уста до уста. Нервирала га је дволичност арбитара на српској књижевној сцени. Ругао им се отворено и псовао их. Ако у некој распри други аргументи нису били довољни, умео је да употреби и песнице. У основи, он је ипак био пун детиње радозналости, незлобив и мека срца. Мађарски писац светског угледа Ђерђ Конрад, који га је добро познавао, оставио је запис према коме је Киш "весељак дубоког гласа и златног срца".

Година 1972. била је прилично плодна у књижевној биографији Данила Киша. У "Просвети" му излази роман "Пешчаник", за који, у жестокој конкуренцији с Александром Тишмом ("Књига о Бламу"), добија "Нинову" награду.

ЖИРИЈЕМ је председавао академик Велибор Глигорић, а у чланству су били и Драшко Ређеп, Милош И. Бандић, Ели Финци и Петар Џаџић. Како се касније сазнало, пресудан глас стигао је од Игора Мандића из Загреба, телефоном. Ређепов пријатељ и суграђанин Александар Тишма, који је очекивао награду, био је непријатно изненађен. Према једном сведочењу, Тишма је одлуку прокоментарисао у стилу: ето, добио је награду писац који је млађи од мене десет година...

"Као да је у питању синдикални ред за кромпир", одбрусио је Драшко Ређеп.

Тишма је веровао да су судбине двојице писаца сличне, пошто су резултат "особене етничке комбинације". Његов отац био је Србин, а мајка Јеврејка из Паноније; код Киша, видели смо, сродно, иако обрнуто.

А САМО годину дана раније Драшко Ређеп је писао о Кишовим "Раним јадима" у сарајевском часопису "Израз":

"Склон сам да управо у структурама Кишове прозе, тобоже тако ноншалантно, немарно, у брзом крокију оствариваним, видим неке од најзнаменитијих домета Данила Киша, а пре свега непосредност исказа, чистоту стила, свежу и ничим натруњену евокацију детињства, властити, често сурови, али никад романтичарским фељтонизмом преплављен доживљај тих наших раних јада који су, код многих аутора, нажалост, остали мистифицирани некаквим антропоморфним сигналима флоре и фауне, а овде се, ево, испољавају у свом трагизму, једини у хоризонтима дечака, па дакле важни и преважни, и уз то никад једноставно пристали уз један благонаклон осмех који тако често испраћа те наше велике дечачке драме које нисмо заборавили, али којих смо се, пред поругом средине и одраслих, тако често стидели.

Има књига које се, доиста, без резерве могу прихватити у оној свемоћној категорији књига за велику и за малу децу. Несумњиво, ова књига Данила Киша, у тој својој негованој, јер истинитој фрагментарности, у том свом језику који вијори својим поетским сигналима без пренемагања и лажних метафора, у том свом напору да се искаже и докаже пред нама, та драма раних траума детињства - стоји у првом реду наше литературе намењене деци и осетљивима, а посвећене том великом и судбоносном свету имагинације и слободе који се зову млади узраст."

КИШ О АЛКОХОЛУ И БОЕМШТИНИ

ИСТИНИ за вољу, алкохол је за мене био вишеструки стимуланс: када човек живи у материјалној и сексуалној беди, као што сам ја живео у Београду тих студентских година, алкохол је нека врста изазова и покрића. С једне стране, то покрива реалност наше беде, јер ви сте се свесно определили за неку врсту отмене боемије, која је избор а не последица нужде, или бар тако делује, а с друге стране, алкохол ствара братство усамљених, побратимство усамљених душа. Али никад нисам писао под утицајем алкохола или мамуран. Два-три експеримента с алкохолом показала су се апсолутно ништавним, и убрзо сам схватио да се писање и опијање морају раздвојити јасном и широком границом, поготову кад је реч о прози. Моја једина дрога биле су и остале моје фобије, моје опсесије.(Живот, литература, 1986)