КАД је донета одлука о лауреату НИН-ове награде за 1972. годину, Жика Богдановић, уредник културне рубрике овог недељника, одредио ме је да направим интервју за наредни број. Иако тада нису биле ушле у моду данашње конференције за медије, на којима се саопштава вест и представља славодобитник, Киш је, својим каналима, већ био сазнао да је баш он аутор романа године. Једва сам га пронашао у некој кафани на Вождовцу, где је с друштвом прослављао награду, помало већ "под гасом". Заказао ми је разговор за сутрадан у подне, у његовом станчићу у Улици Ранка Тајсића. Мирјана, с којом је Киш још био у браку, тада није била у стану.

Ето мене, у заказано време, с бележницом, оловком и питањима. Касетофон тада нисам имао, а на помоћ стенографа нисам могао рачунати.

ДОК смо разговарали, Киш је пијуцкао француски коњак и пушио, цигарету за цигаретом, иако су му лекари строго забранили дуван. "Већ сам испушио своја плућа", умео је да каже самоиронично. И зуби и прсти били су му трајно обележени никотином; глас такође. Све у соби мирисало је на дувански дим. Повремено би повукао из двеју цигарета истовремено. Прибојавао сам се да му не понестане дувана, па да и интервју пропадне. И сам ми је признао да без цигарета може да полуди. И то не било којих. Раније је, заједно с Мирјаном, пушио неке цигарете с бројем 57. Сада, кад су се материјалне прилике поправиле, троши "голоаз" и "житан". Једном је пробао, на Башчаршији у Сарајеву - можда управо на предлог Рајка Нога - да пуши "драву" или херцеговачки резани дуван, "шкију", али се замена није примила.

"С ЛОШИМ дуваном полудим још брже", рекао ми је Киш, а ја сам се још више забринуо за судбину започетог разговора. Рокови теку и уредник не може бескрајно да чека...

"Какав си ти то новинар кад нити пијеш нити пушиш?!" - упитао ме је Киш у паузи између два одговора, и ја сам почео да се ледим. "Откад сам загазио у боемију, ја пијем поштено - на гладан стомак и увек до дна, на екс", признао је.

Нисам смео да приметим да има и других порока, те не треба да ми се, као пушач и љубитељ добре капљице, толико извињава. Сркнуо сам мало коњака уместо да било шта одговорим. Тиме сам олабавио атмосферу и разговор је клизио ка крају.

Кад смо завршили разговор, у радној соби чији је под био претрпан књигама, а зидови сликама (на централном месту била је позната слика Радомира Рељића О ружи), Киш ми је напоменуо како би волео да интервју погледа и ауторизује га пре одласка у штампу. То сам прихватио с олакшањем.

НАРЕДНОГ дана око подне срели смо се у ресторану "Шуматовац", у близини "Политикине" зграде, у којој је тада било седиште редакције НИН-а. Киш је у основи био задовољан верзијом коју сам донео; на неколико места минимално је интервенисао, замењујући стране речи домаћим и прецизирајући део одговора који се односио на релације лирског и пародијског у Пешчанику. Једно питање, заједно с одговором, сасвим је избацио, због чега је мени било жао, али нисам имао храбрости да се супротставим. У питању је био коментар актуелне афере поводом одузимања Награде "Милован Глишић" његовом пријатељу Мирку Ковачу за књигу Ране Луке Мештревића. Према Кишу, покушај да се једна награда и једна књига анулирају као да нису ни постојале огледало је наше провинцијске брзоплетости, незнања и ускогрудости, амбиција да се полифонија наших гласова ућутка или сведе на меру слуха својега...

"О томе ћу, за који дан, још оштрије говорити на уручењу НИН-ове награде - ту ме не могу ућуткати или игнорисати", казао ми је Киш, и одржао обећање.

ГОВОР славодобитника медији су у доброј мери прећутали. Киш га није уврстио у Дјела у десет томова, објављена 1983, али Мирјана Миочиновић јесте - унела га је у дванаесту књигу "Просветиног" издања Сабраних дела Д. К., године 2007, као илустрацију културне и политичке климе у Србији у време обрачуна с тзв. црним таласом.

На предлог да остане други део једне дуже реченице о наградама и књижевној клими у Србији, Киш ме је, малчице подигнутим тоном, подсетио да књижевност и журнализам настају и брисањем, а не само писањем. Цитирао је Андрића, једног од својих учитеља, који је у неком сусрету с младим литератама казао како је за писца гумица важнија од оловке! Сам Андрић то је, према Кишовим речима, радикално применио сводећи Проклету авлију с неких шест стотина страница на коначну верзију од око стотину. "А можда је могао још да скраћује", додао је Киш, повративши расположење и себи и мени.

ВИДЕВШИ моје жаљење што ће интервју у НИН-у бити објављен у нешто скраћеној верзији, Киш је, да би ми поправио расположење, пола у шали пола у збиљи додао како могу на крају интервјуа слободно да ставим напомену коју обично имају стрипови или фељтони - "наставиће се".

"Или, још боље, напиши само: можда ће се наставити..." - казао је Киш на крају.

Наш разговор објављен је, под насловом "Писање као терапија", у НИН-у од 4. марта 1973, три дана после свечаног уручења награде. Киш ме је позвао да на дан изласка недељника с нашим интервјуом дођем, увече, у "Прешернову клет", поред зграде "Борбе", где ће лауреат с друштвом прослављати први значајнији књижевни успех.

У ТОЈ рупчаги на некадашњем Тргу Маркса и Енгелса, која је била омиљено свратиште писаца Кишове генерације и нешто млађих, чекала ме је столица између песника Бране Петровића, који је већ био добрано наливен, и Боре Кривокапића, сјајног новинара, који је с Кишом био близак по више линија, поред осталог, и по црногорској. Прекопута седели су Мирко Ковач и Борислав Пекић, до њих Ковачева супруга Слободана Матић, веома талентована сликарка, и, мислим, Мирјана Миочиновић, Данилова супруга. До ње, ако се не варам, Вида Огњеновић, и још неке млађе жене чијих се имена ни ликова више не сећам.


КИШ И БУЛАТОВИЋ У ВРЕМЕ ЉУБАВИ

У ПРИГОДНОМ слову на уручењу НИН-ове награде, 2. марта 1973, Киш је прочитао списак талентованих, "импозантно разнородних писаца" своје генерације, која, осим осталог, негује сродност на социолошком, психолошком и биографском плану. Они су, казао је Киш, los sоlvidados, деца рата, оштећени дубоким траумама; за све њих писање је врста терапије - "покушај да се та солипсистичка кантилена отпева тако да и другима може нешто да значи". На челу те Кишове листе налази се Миодраг Булатовић, а следе: Борислав Пекић, Мирко Ковач, Филип Давид, Бранимир Шћепановић, Бора Ћосић, Драгослав Михаиловић и Миро Главуртић.

У време кад је Миодраг Булатовић добио НИН-ову награду за роман Људи с четири прста (јануар 1976), Киш је лауреату, из Бордоа, где је био лектор српскохрватског језика, на љубљанску адресу послао карту са следећом честитком:

"Буле, честитам НИН-ову награду! Вазда ти пуцало! Киш"

Крајем јануара, Булатовић је одговорио писмом ове садржине:

"Даниле, било је шик добити честитку од тебе. А надам се да си и ти моју добио. Пишеш, виђу, да се тамо изградило... Пишем теби, лауреату... који је прошао кроз сва ова срања!... Одговори, јебем му јаде... ко да нијесмо заједно расли... е не може све једна јатка родити!"

Касније, у време афере око Гробнице за Бориса Давидовича, двојица пријатеља и земљака нашла су се на супротним странама.


СУТРА: Залеђен осмех човека који предосећа смрт